LESKOVAC

Leskovačko Narodno pozorište premijerom je sinoć okončalo ovu sezonu, publika je dugotrajnim aplauzom pozdravila sjajno izvođenje drame Tenesi Vilijemsa „Tramvaj zvani želja“.
Predstava je trajala preko dva sata, a Suzana Grujić (Blanš) kaže da je njen utisak kao da je sve trajalo samo sat vremena.
„Kad se krene ide se iz scene u scenu i uopšte se ne razmišlja o trajanju, kad je pauza imamo vremena samo da se presvučemo i osvežimo. Bitno je da ne izgubimo kontinuitet, jer kad postoji pauza u predstavi postoji i mogućnost da se zaboravi šta se radilo u prvom činu, tako da svo vreme moramo da budemo koncentrisani i u tome šta se dešava. Drugo, premijera je uvek posebna predstava, sve je pod adrenalinom, čovek posle ne može da se lako opusti, a meni je otežavajuća okolnost bila i što mi je danas 40-i rođendan. Kolege su me rasplakale, počevši od moje sestrice Stele, preko koleginice Mine koja mi je na pultu zakačila sve i svašta, tako da sam baš dirnuta i ovo mi je najlepši rođendan do sada“ uz smeh priznaje Grujićeva i dodaje da je prezadovoljna reakcijom publike.
„Predstava je trajala duže nego što je to uobičajeno, ali ovo je komad koji kupuje publiku gde svaka osoba može da se prepozna, bez obzira da li je to intelektualac, običan radnik ili neko sa sela. Ovo je jedna obična životna priča koju svako može da razume, gde ništa nije stavljeno u neke metafore koje treba razumeti.“
Suzana Grujić je na sceni izvanredno odigrala ulogu Blanš, žene koja je na početku jedna fina i suptilna damica, ali se vremenom vidi da sa njom postoje neki problemi, da je labilna, u depresiji i na kraju završava u specijalističkoj ustanovi. Koliko se trudila da dočara lik dokazala je i grimasom, jer je i facu izobličavala kako je predstava uzimala maha.
„Moram da kažem da je meni sebe najviše žao na kraju predstave, zbog sebe najviše plačem!“
Stanislav Grujić (Stenli) je ovu predstavu igrao kao svoj diplomski rad na akademiji, ali priznaje da to nema nikakve veze sa ovim delom. Ovo je mnogo ozbiljnije i zahtevnije, a želja da opet učestvuje u tom komadu je što se radi o odličnoj drami.
„Komad je jedna lepa porodična drama koja je smeštena u univerzalne okolnosti. Mi smo je očistili od tog „američkog“ dela priče i zadržali smo neku opštu priču koja može da bude primenjena i kod nas i svuda. Mislim da se ova naša predstava po tome razlikuje od nekih drugih predstava koje su pravljene po istom tekstu. Verujem da će naša publika na neki način uspeti da se prepozna u ovoj predstavi, jer je ta vrsta problema i odnosa jako aktuelna i dan danas i uvek će biti aktuelna što se tiče tih muško-ženskih odnosa. Nismo potencirali to nasilje nad ženama, jer smatram da onda ne bi na vrh isplivale druge stvari koje ova predstava donosi.“
Grujić priznaje da se jako prijatno osećao na sceni, ali je bilo još prijatnije kad je usledio aplauz na kraju.
„Ja sam glumac koji nema frku i probleme tokom izlaska na scenu, važno mi je da se ja osećam prijatno. Kada se ti kao glumac osećaš prijatno na sceni, onda se i publika tako oseća, makar po nekom mom mišljenju. Predstavu smo spremali skoro dva meseca i mislim da je publika pozdravila taj naš trud i po reakcijama publike mislim da smo uspeli u onim delovima gde smo hteli da bude smešno ili gde smo hteli da bude teško.“

Petri Dimitrijević (Stela) je ovo još jedna, četvrta, premijera za vrlo kratko vreme, što praktično može da se protumači i kao da je reč o glumici koja počinje da nosi repertoar leskovačkog pozorišta.
„Pre bih rekla da mi je pružena prilika. U odnosu na moje kolege sa klase, a osmoro nas je bilo, ja u ovom trenutku radim najviše. Imam sreće da mi je pružena prilika. Ova uloga Stele je nešto što mi je do sada najteže i najkompleksnije u odnosu na sve ono što sam ranije igrala. Imam neku uzlaznu liniju i u kvantitativnom i u kvalitativnom smislu što se uloga tiče koje dobijam u pozorištu. Smatram da poverenje koje sam dobila nisam prokockala, pa stalno dobijam nove i nove šanse. Lično, veoma sam srećna zbog toga i zahvalna svima na podršci i šansi koju mi ukazuju.“
Što se same predstave „Tramvaj zvani želja“ tiče, Dimitrijevićeva smatra da je ekipa koja je radila uspela u onome što su imali na umu kada su krenuli u ovaj projekat.
„Pritom posebno mislim na Suzanu Grujić, koja igra Blanš i koja nosi ovu priču. Takođe, i Stanko (Stanislav Grujić, prim. I.S.), koji je na sceni dovoljno dugo da bi glupo bilo da ja bilo šta tu komentarišem. On je nama bio i upravnik i reditelj i kolega. Uz njih je Filipu Radivojeviću i meni bilo znatno lakše da se ne primeti razlika u godinama i iskustvu na sceni. Posebno emotivno je bilo i na kraju, kad se čuje aplauz i vidi osmeh publike. Ne verujem da bih negde drugde sve ovo mogla da radim što radim ovde, tako da sam svima zahvalna na tome. I želja mi je da što duže radim u ovom pozorištu. “
U predstavi, pored pomenutih Suzane Grujić, Petre Dimitrijević i Stanislava Grujića, igraju i Filip Radivojević i Dušica Milošević. Stanislav Grujić se potpisuje i kao režiser i scenograf. Izbor muzike Boban Cekić, kostime je uradio Darius, dok je za scenski pokret zadužen Miodrag Krčmarik.