LESKOVAC
Leskovac, nema tradiciju negovanja i čuvanja spomen-obeležja, a to je naročito bilo izraženo između dva rata, u vreme koje se, radi lične promocije određenih autora, podržanim od aktuelne politike, naziva zlatnim dobom grada na Veternici
Više puta ranije pisali smo u stanju spomenika kulture i spomen-obeležjana teritoriji grada Leskovca, ali poboljšanja nema. Lepo je što se grad komunalno uređuje, ali ulice bez spomen-obeležje pokazuju kao da nismo ni živeli u ovom gradu, niti kako smo živeli, i da nema na šta da nam se osloni budućnost ako se tako lako odričemo prošlosti. Slušamo i čitamo šta sve pojedini gradovi u Srbiji čine da očuvaju svoju baštinu koja je najbolje sublimirana upravo u spomen-obeležjima sa kojima se oni koji dođu u neku varoš prvo susreću i traže da im se objasni njihovo značenje. I mi dosta gradimo, ali, u isto vreme, nemarom uništavamo svoj kulturni i istorijski identitet nemo posmatrajući kako propadaju znamenja našeg bitisanja. Mi danas ne poštujemo dovoljno našu prošlost, ma kakva ona bila, ideološki potiskujući i ostavljajući nebrizi određene spomenike kulture, a druge zanemarujući zbog neznanja i nedovoljne svesti o tome da je svako obeležje nosilac poruke sadašnjim i budućim generacijama i informacija koje su od vitalnog značaja za naš kulturni, nacionalni i sveopšti opstanak na ovim prostorima.
U porti crkve u Babičkom, gde se nalazi prva škola manastirskog metoda u ovim krajevima, podignut je velelepni konak, koji kao i sama crkva, budući udaljena od samog sela, zvrji prazan.
Sama zgrada škole, koja je čvrsto građena još u 19. veku, još uvek odoleva vremenu, ali je njen sastavni deo, stari konak, porušen i uništena je jedna smislena celina koja je bila nosilac istorije pismenosti u Leskovačkoj kotlini. Nekada je Narodni muzej u Leskovcu brinuo o tome da se ova celina ne narušava, ali su onda došla neka druga vremena koja sama sebi seku granu na kojoj treba da opstane kulturni identitet ovoga naroda. U istoj porti nalazi se i spomen-česma, jedinstvena na ovim prostorima, na kojoj su uklesana imena više stotina poginulih rodoljuba u oslobodilačkim ratovima Srbije i ceo taj ambijent, sa prelepom okolnom prirodom, veoma je zgodan da se iskoristi za dečije letnje škole ili barem izlete gde bi se deca učila istoriji i patriotizmu. Ali, samo je podignuta zgrada novog konakakoja godinama zvrji prazna.
Što se tiče Leskovca, on nema tradiciju negovanja i čuvanja spomen-obeležja, a to je naročito bilo istaknuto između dva rata, u vreme koje se, radi lične promocije određenih autora, podržanim od aktuelne politike, naziva zlatnim dobom grada na Veternici.
Od 2000. godine, kada je formirana takozvana narodna vlast, o spomen-obeležjima u Leskovcu niko ne vodi računa. Ruše se spomen-ploče i biste istaknutih boraca. Prilikom rekonstrukcije mosta na Južnoj Moravi skinuta je spomen-ploča sa 26 poginulih boraca Babičkog NOP odreda. Kada smo intervenisali kod izvođača radova i pitali gde se ploča nalazi, rekli su nam da ne znaju, a verovatno su je negde bacili iako su bili u obavezi da je vrate na mesto odakle su je skinuli. To se tako radi jer niko ne kontroliše izvođače. Pre izvesnog vremena skinuta je spomen-ploča sa zgrade pored Špitaljskog groblja koja je prodata, a ploči se gubi svaki trag. Ta spomen-ploča bila je posvećena prvim partizanima koji su 6. jula 1941. godine otišli na Kukavicu. Ukradena je i spomen-bista Pana Đukića u Velikom Trnjanu iz školskog dvorišta stare škole; ostalo je samo postolje sa natpisom. Za vreme rekonstrukcije prostora oko Narodnog muzeja sklonjena je bista Jovana Diskića, prvog predsednika komunističke opštine posle Prvog svetskog rata i nije vraćena – nalazi se u „zatvoru“ Narodnog muzeja u Leskovcu.
Nestala je i spomen-bista narodnog heroja Koste Stamenkovića, istaknutog borca Prvog i Drugog svetskog rata i radničkog tribuna, iz preduzeća koje je nosilo njegovo ime, a njegova bista izbačena je i iz škole koja se diči njegovim imenom. Nije mi jasan postupak direktora škole! Na kojim i čijim idejama misli da neguje tradiciju borbe za radnička prava i oslobodilačkih ratova, verovatno na idejama saradnika okupatora. Ukradena je i bista Koste Stamenkovića ispred kuće u kojoj je živeo i radio, a koja je u sastavu Narodnog muzeja, sa stalnom postavkom o životu ovog istaknutog Leskovčanina, i ništa se ne preduzima da se vrati odakle je ukradena. I tamo stoji samo postolje sa natpisom i svaki prolaznik može da pogleda zaključi kakvo nam je društvo i kakva nas budućnost čeka.
U centru grada, u Ulici Josifa Kostića, nalazi se kuća koja je u raspadanju, na njoj još uvek stoji spomen-ploča sa natpisom. Treba reći da su ta kuća i oni koji su u njoj boravili imali veliki značaj u Drugom svetskom ratu. U njoj su za vreme rata boravili najviši rukovodioci Narodnooslobodilačkog pokreta, kao što su Svetozar Vukmanović Tempo, član Vrhovnog štaba NOVJ i POJ, Vidoje Smilevski, sekretar Okružnog komiteta KPJ za Leskovac i Toplicu, i odatle su otišli na Kukavicu i u Kaluđercu izvršili smotru partizanskih odreda i formirali i Prvi južnomoravski partizanski odred koji je delovao od Kukavice do Kopaonika. Kuća je veoma značajna za turiste i one koji imalo znaju o otporima za vreme okupacije, a naš grad se u tome isticao i dao je veliki doprinos pobedi nad fašizmom, najvećim zlom 20. veka. Bilo je i drugih kuća u kojima su boravili istaknuti vojni i partijski rukovodioci, ali nažalost i one polako nestaju. Mi se danas, izgleda, stidimo doprinosa koji smo dali u borbi protiv fašizma i dozvoljavamo da nam objekti propadaju, a što se tiče čuvanja spomenika i spomen obeležja ništa se ne razlikuju od onih koji nam ruše spomenike van Srbije. Na ovaj način dozvoljavamo da se izbriše borbena tradicija naših ljudi u oslobodilačkim ratovima protiv osvajača.
Na kraju, da istaknemo da ovakva ovakva nebriga o spomen-obeležjima i spomenicima ide na ruku naših neprijatelja, jer svaki naš borac koji treba da se žrtvuje za domovinu, kada vidi kakakav je odnos prema onima koji su se žrtvovali za rodoljublje i patriotizam u ranijim burnim vremenima, teško da će poći u boj sa ovim plemenitim osećanjima prema svom rodu i Srpstvu. Još ako se zna da smo jedini koji nisu podigli nikakvo obeležje poginulim borcima za vreme NATO-agresije 1999 godine, to sve govori o nama i spremnosti da branimo svoj prag.
***
U Zborniku radova prezentovanih na Naučnom skupu Bugarska okupacija Srbije u Prvom svetskom ratu, koji je održan u Surdulici i Leskovcu 2015. godine, kao jedan od autora javlja se Mira Ninošević, v.d. direktora Narodnog muzeja u Leskovcu. Ona piše o spomenicima između dva rata svetska rata pod temom Vojna (ratnička) groblja i spomen-obeležja iz Prvog svetskog rata podignuta u periodu 1918 – 1941. godine u leskovačkom srezu i, između ostalog kaže: „… Pored zakona i naredbe Ministarstva pravde da su gradovima i mestima gde je bio sahranjen veći broj ratnika načine i urede ratnička groblja, dešavalo se, kao na primer u Leskovcu, da se ona ne dovedu do željene i projektovane faze, uglavnom zbog akutnog nedostatka novca u opštinskoj kasi. Takođe,zbog nedostatka prostora za sahranjivanje na grobljima u Leskovcu asanacija pojedinih vojničkih parcela počela je dvadesetih godina prošlog veka, od 1931. godine vojničke parcele su sve više propadale, i danas se ne mogu pronaći ni njihovi tragovi. Takođe, njihova nekadašnja lokaciona mesta nisu na koji način obeležena“.
Bez obzira na ovo što je iznela i njene konstatacije, ona u svom zaključku iznosi: „Posle 1945. godine u Jugoslaviji se znatno izmenio državni civilni odnos prema vojnim grobljima iz Prvog svetskog rata. Vojne parcele u njima su postale nepoželjne za režim koji je gradio sopstveni kult heroja i temeljio na žrtvama Narodnooslobodilačke borbe. Tako su sredinom šezdesetih godina na Svetoilijskom groblju sahranjena dva preminula partizanska rukovodioca.“
Ovakav zaključak je najobičnija nebuloza, jer autorka nije zapamtila šta je već rekla o stanju spomen-vojničkih grobalja, ali zaključuje, da li iz neznanja ili u želji da se uvrsti u red onih koji ne poštuju stvarnost, vrši falsifikovanje već iznetih, objektivnih činjenica. Jer, ako su vojnička groblja, kako sama kaže, neobeležena i u stanju raspadanja od 1931. godine, kako je moguće da ih nova vlast (posle 1945. godine) zaštiti. Ta ista vlast koju autorka kritikuje iz pomodarstva, ili iz ideoloških trendova, omogućili joj je da se školuje i studira besplatno i napreduje u službi. Sada se prema tom sistemu ponaša kao da je pala sa nebesa i ne zna kakav je društveni sistem bio. Iako je u muzeju vodila Zbirku okupacije – Narodnooslobodilački pokret, ona ne zna kako su sahranjena ova dva rukovodioca gde se i danas nalaze. U tom delu bilo je sahranjeno više boraca koji su preneti sa mesta pogibije, a sa izgradnjom Spomen-parka njihovi posmrtni ostaci su preneti iznad kupole spomenika (Boginja Pobede), osim ostataka dva borca-rukovodioca koji su ostali posle prenošenje mošti istaknutih boraca NOB-a.
Interesantno je da ona, iako radi u muzeju, nije shvatila da je nova vlast, posle 1945. godine, veoma ozbiljno brinula o zaštiti spomen-obeležja Prvog svetskog rata i sva obeležja koja su podignuta pre okupacije su zaštićena i nijedan spomenik nije ugrožen kao što se to danas dešava u demokratskom društvenom, kapitalističkom uređenju. Da li autorka može da kaže koji je spomenik podignut između dva rata razrušen, sem spomenika kralju Aleksandru koji je bio veliki borac protiv komunista, koje je hapsio i ubijao i zbog toga su njegova spomen-obeležja uklonjena sa teritorije cele FNRJ.