LESKOVAC

Po popisu iz 2022. godine na teritoriji grada Leskovca živi 33.213 žena starijih od
45 godina. Od toga u gradskim naseljima živi 15.652, a u selima 17. 561 žena.
U kategoriji najstarijih, od 80 godina pa naviše, na teritoriji grada Leskovca živi 3.233
žena, u gradskom delu je 1.403 žena a u seoskom 1.830 žena. Jedan broj njih živi u
samačkim domaćinstvima.
Ove žene su najranjivija kategorija i spadaju u višestruko diskriminisane, po polu,
mestu gde žive i godinama koje imaju.
Ovo jeste veliki problem, ne samo u Leskovcu već i u Srbiji, na koji ukazuje i
Zaštitnik građana Zoran Paalić koji podvlači da ove žene predstavljaju jednu od
najranjivijih kategorija
stanovništva i da im je otežan pristup zdravstvenim, socijalnim i
drugim uslugama.
“Najčešće su to žene koje nemaju visoko obrazovanje,
žene koje se ne mogu služiti savremenim sredstvima komunikacije. Njima
se zaista treba prvenstveno dati socijalna, zdravstvena i penziona
zaštita”, rekao je Pašalić.
Domaćice i nezaposlene žene koje nisu imale zdravstveno osiguranje, to
pravo moći će da steknu po osnovu neplaćenog rada u kući, kao što su
vođenje domaćinstva, staranje i podizanje dece, ovo piše u Zakonu o rodnoj
ravnopravnosti. U praksi ne postoji.
Pravo imaju, ali samo na papiru, dok su u praksi neosigurane i
bez zdravstvene zaštite.
“Iako je zakon to uredio, ta prava nemaju, a ta prava im, jednostavno
kažem, pripadaju. Žene koje nemaju zdravstveno osiguranje, nemaju
socijalno i penziono osiguranje, ceo svoj život rade, rade praktično,
bez prekida, svo vreme i postavlja se ključno pitanje – koja su
njihova prava iz tog rada koje one pružaju i koje najčešće vode
domaćinstvo”, pita Pašalić.
On upozorava da su posebno ugrožene žene starije od 80 godina
koje žive u samačkim domaćinstvima.
“Kada suprug premine, te starije žene, preko 80 godina ostaju same na
selu i praktično održavaju domaćinstvo”, navodi on.
Ukazuje da je registrovano oko 330.000 žena koje žive u ruralnim
sredinama, od tog broja 74.000 je starije od 80 godina i to najviše u
samohranim domaćinstvima. Najčešće nemaju visoko obrazovanje, te se ne
mogu služiti savremenim sredstvima komunikacije.
“Jedini način je otići kod njih, razgovarati s njima, sistematizovati
njihove potrebe, kako kolektivne, tako i individualne, što se i radi.

Njima se zaista treba prvenstveno dati socijalna, zdravstvena i
penziono zaštita, a ono što je obavezno, je to da im se zaista treba
odati priznanje jer su u mnogim mestima održale našu tradiciju i našu
izvornu kulturu”, navodi Pašalić.
Žene na selu nedovoljno vidljive
Ukazuje da su žene na selu nedovoljno vidljive i da su ugrožene te da
nadležni organi treba da rade na unapređenju njihovog položaja,
posebno starijih žena, i da im olakšaju pristup uslugama u zajednici.
“Treba im pružiti snažnu i kontinuiranu podršku kako bi se upoznale sa
svojim pravima, a potom i dobile mogućnost da ta prava ostvare”.
Prema njegovim rečima, neophodno je da nadležne institucije,
uključujući i lokalne samouprave ulože dodatni napor kako bi starije
žene na selu dobile priliku da ostvare svoja prava.
Pašalić je istakao da društvo, ukoliko pomogne starijim ženama koje
žive na selu, pomaže i očuvanju sopstvenog identiteta i tradicije.
“Jer one su održale u mnogim mestima našu tradiciju, našu izvornu
kulturu i one i danas održavaju”, zaključio je Pašalić.