Šta preživljavaju porodice novinara kojima se preti: Naši bližnji, ni krivi ni dužni

BEOGRAD

Deca, kao i naši partneri, roditelji, rođaci, prijatelji i komšije, nisu dužni da trpe i žive svoje živote misleći na nas koji smo krenuli ovakvim putem.

 Ekipa podcasta "Dobar, loš, zao" - Marko Vidojković i Nenad Kulačin (foto: snimak ekrana YT kanala DLZ)

Ekipa podcasta “Dobar, loš, zao” – Marko Vidojković i Nenad Kulačin (foto: snimak ekrana YT kanala DLZ)

Tata, ko će mene da zaposli kada se prezivam Kulačin, upitala me je ćerka, student treće godine Muzičke akademije sa prosekom 9,7.

Piše: Nenad Kulačin

Bilo je to dan posle gostovanja Borisa Tadića u Dnevniku Nova S i u sred relokacije Marka Vidojkovića, mog kolege i saborca iz „Dobar, loš, zao“. Tadićevo pominjanje novonastale situacije je izazvalo salvu telefonskih poziva i izraza saosećanja zbog problema sa kojima smo se Marko i ja suočili. U tom trenutku sam bio zajedno sa ćerkom i sinom koji je tada imao 16 i po godina.

Nisam ni stigao da ćerki odgovorim na pitanje, jer je sin reagovao brže od mene.

– Ti ćeš da se udaš i da promeniš prezime, a ko će mene da zaposli, rekao je i učinio da se osetim ponosnim, jer iako je mlad i nezreo za život, kapira atmosferu u kojoj živimo.

I stvarno, šta mogu da očekuju naša deca, deca roditelja koji su godinama etiketirani kao domaći izdajnici i strani plaćenici. Naša deca nisu imuna na društvene mreže i sve im je dostupno. Svaka uvreda, svaka pretnja. Bilo je situacija kada su se tresla od onoga što su videli i doživeli.

Deca, kao i naši partneri, roditelji, rođaci, prijatelji i komšije, nisu dužni da trpe i žive svoje živote misleći na nas koji smo krenuli ovakvim putem. Moja Vera je najviše propatila zbog onoga što radim. Nikada mi nije uskratila podršku,  ali sam siguran da bi više volela da je sa mnom imala miran i tih život. Sve ovo vreme, ona je ta koja se više okreće i gleda iza leđa od mene. Prijavljivala mi je neke čudne stvari iz parkića pored kojeg stanujemo. Često me je pitala koga da pozove ako mi se nešto desi.

Kada odlazim na snimanje DLZ, imamo čekpointe sa kojih moram da joj se javim. Ako joj se slučajno ne javim, odmah zove Marka i pita da li je sa mnom ili da li zna gde sam. Sve je to rezultat životnog ambijenta koji je stvoren višegodišnjim pretnjama i uvredama koje dobijam.

Svako jutro kada smo se probudili pitala bi me da li je bilo novih pretnji. Često sam prijavljivao pretnje, a da joj nisam to ni rekao. Probao sam da je zaštitim, ali nisam uspeo. Najgore je što svi oni žive ono što se meni dešava, a često budu i sastavni deo pretnji i uvreda. Danima nismo izlazili iz kuće, a kada bismo to i uradili, bilo bi po danu. Jednom je jedan član SNS u Šapcu pljunuo u našem pravcu i promrmljao sebi nešto u bradu, dok smo se šetali. I to je doživela sa mnom, kao i deca kada me je taj isti čovek opsovao na sred ulice. Samo su me deca upitala: Tata, zašto te ovaj čovek mrzi?

Kada je bilo najteže, nije se desilo da sam izašao iz zgrade bez nekoga, uglavnom su to bile komšije. Molio sam ih da mi prave društvo samo nekoliko minuta da se prošetam.

Revanširao sam im se tako što sam uz pomoć  NUNSa i ANEMa dobio videonadzor zgrade i parkinga. Sada se hvalimo kako smo najbezbednija zgrada u Šapcu. Meni su još pod alarm stavili stan u kojem živimo i automobil. Još jedan od benefita života pod svakodnevnim pretnjama i uvredama.

Trenutak koji je me je dotukao i kada sam postao svestan toga da neko meni drag može da nadrlja zbog onog što ja radim je bio kada mi je član SNS napao majku u Boru. Ona je bila kod svoje prije na ručku, i u jednom trenutku je došao prijin komšija. Počeo je da viče na nju, tada staru 78 godina. Izgledalo je da će krenuti da je udari uz povik „Sina ti treba obesiti“.

Srećom, bio je pijan i nije došlo do udarca, a majka je brzo napustila poprište ove neprijatne situacije. Bila je veoma loše, a meni je rekla šta joj se desilo tek sutradan. Rekao sam joj da je javnost jedina odbrana koju joj možemo ponuditi i uskoro se ta vest našla u medijima. Mnogo ljudi se javilo da pita kako je Boba, kako zovu moju majku. Na ulici su se neki nudili da joj ponesu stvari kući, ili šta god da treba. Rekla mi je samo da i novinari umeju da „zabibere“. Njoj je bila prejaka reč da je „napadnuta“, jer je taj čovek nju napao verbalno.

Elem, ova priča nije dobila epilog. Policija je pozvala tog čoveka i rekla mu da se smiri i to je bio kraj. Ovim slučajem se bavio i Veran Matić, alarmirao policiju i sve što je trebalo, ali tom čoveku nije usledila nikakva kazna.

Za razliku od moje supruge Vere, majka Boba ume sve to da okrene na šalu. Jednom prilikom sam još čitao samo deo uvreda i pretnji. U nekima se nalazila i ona. Tako je neko napisao šta bi uradio mojoj majci zato što me je rodila. Pretpostavljate da je u pitanju bila psovka, a Boba je samo rekla: „Da li je on normalan, pa ja imam 80 godina“.

Šalu na stranu, ljudima koji vređaju i prete nama novinarima sve je dozvoljeno. Odgovorno tvrdim da ni deset odsto krivičnih prijava za pretnje smrću nije rešeno, barem u Markovom i mom slučaju. Sve te pretnje su dostupne ljudima koji žive sa nama, ali koji moraju da trpe sve to. Plašim se da svojim radom i zalaganjem da Srbija postane normalna zemlja nikada neću moći da im vratim za svu patnju i bol koju se preživeli zbog mene. ( Bezbedni novinari)

Prati
Obavesti me o
guest

0 Komentara
Inline Feedbacks
Prikaži sve komentare