Simo Spasić, vojnik pravde, desetar sramote

BEOGRAD

Ima nepisano pravilo da ako ne možete u nekoliko rečenica detetu od 10 godina objasniti šta radite u životu, od čega živite, nešto je tu sumnjivo. Šta je posao Sime Spasića? On je svakako jedan od simbola ovih godina koje su pojeli neki insekti. Prepoznavan je kao žrtva, a potom sve češće kao nešto sasvim suprotno tome, kao neko ko vrši jednu krajnju bizarnu funkciju u javnosti – da ometa i zastrašuje svakoga ko nije po volji režimu i ko nije spreman sultana da poljubi u skut ili ruku.

Nažalost, nije se jednom pokazalo da su oni koji su zlostavljani u detinjstvu i sami postajali zlostavljači. Ili da je pripadnik naroda nad kojim je izvršen genocid kadar da isti zločin ponovi nad drugim narodom. Nesreće i tragedije oblikuju ljude i menjaju ih; nastupe periodi smanjene empatije, izbije iz nesrećnog čoveka i neka zloba, ali okolina toleriše. Pusti ga, znaš li ti kroz šta je on prošao!

A šta ćemo kad se zlo pojačava, kad se više ne može opravdati? Šta da se radi kada za nesrečnog čoveka koji tvrdi da godinama samo želi da sazna istinu o svojim nestalim rođacima, makar za trenutak pomislite da je od toga napravio “biznis”? Kad se uplašite pomisli da je taj čovek postao esencijalno oružje razarajuće atmosfere i da u svemu tome nekako perverzno uživa?

„Ti si izdajnik, šiptarski plaćenik, dabogda vam se svima ovo zlo vratilo, vi ste UČK, vi ste zlo“, urla, a na svako protivljenje navlači masku žrtve – meni su nestali rođaci na Kosovu i o njima se ništa ne zna! Kako protiv toga? Da li nas to što smo pretrpeli tragediju, zlostavljanje i nepravdu štiti od kritika i osuda?

U slučaju Sime Spasića sve granice su odavno pređene i svako saosećanje kao da je iščezlo. Ja njemu više ništa ne verujem i zato ovo nije priča o Simi Spasiću kao osobi, živom biću, nego kao o simbolu sve nesreće koju živimo godinama unazad.

Odavno znam Simu Spasića, još dok se u crnini pojavljivao na svakom skupu koji je imao veze sa nestalima na Kosovu, kad je plakao deleći vizitkarte da ga slobodno pozovemo kad obrađujemo kosovske teme. I zvali smo ga, govorio je za medije, nekad malo smušeno, nekad ostrašćeno, ali dovoljno pristojno da predstavi mnoge ljude koji dele njegovu sudbinu.

I nećemo sada prebrojavati ko je kome nestao i ko koga traži po masovnim grobnicama, jer to bi bilo nečovečno baš kao i procene broja mrtvih na raznim stratištima i licitacije da li je ubijeno osam hiljada „ili samo pet“. Ničija se tuga ne može meriti, neka je i za komšijom.

Simo Spasić nije našao svoje mrtve, ali ni za njega samog to više nije ključna uloga. On je uspeo da postane glasnogovornik vlasti, vitez odbrane ovog režima, osoba koja sedi u prvom redu na skupštinskom balkonu kada predsednik podnosi izveštaj o pregovorima sa Prištinom, pozvani gost- govornik na sednici parlamentarnog Odbora za Kosovo i Metohiju.

Regrutacija na televiziji Hepi

Najteže je slušati gostovanja Sime Spasića na televiziji Hepi, mediju koji svakog dana pruža priliku osuđenim i neosuđenim zločincima da smatraju o drugim zločincima dok satanizuju treće. Osoba koja sa Marićem vodi program „mrtva ozbiljna“ najavljuje da im je u gostima „vojnik pravde Simo Spasić“ i tu je da brani Palmu od optužbi za podvođenje maloletnica, dok ga Marić uz nekakav osmeh za koji misli da je dovoljan da ona „druga Srbija“ kaže kako se on u stvari „baš dobro zabavlja“- pita za koga radi Marinika Tepić?!

I dovoljno je da pogledate jedno gostovanje, pa čujete od objašnjenja da je nevin ležao u zatvoru dok iz njega izbija iskreno nerazumevanje – kako neko može da bude optužen „da je silovao ženu s kojom ima decu“. Ako to preživite, čućete i da je opoziciji rekao: „Da bi srušili Vučića, morate prvo mene da ubijete.“ Pa kad i to progutate, ima i obraćanje Igoru Juriću čija patnja Simi nije dovoljna – pljuje i urla obraćajući se čoveku čija je ćerka zverski ubijena, sikćući kroz zube : „Igore Juriću, da li je taj silovatelj pedofil finansijer vašeg Fonda Tijana Jurić? Da li vam je preči taj fond i proklete pare ili pravda da sprečimo da našu decu siluju i ubijaju. Tačka!“ Sve to urla izobličenog lica, a voditeljka Hepija doda: „Simo, hvala najlepše.“

Čemu služi?

Kada se pomene u poslednje vreme popularan izraz depersonalizacija, meni je paradigma Simo Spasić koji je to uspeo da učini sam sebi. Postao Sima – megafon, potpuno nesvestan da onima kojima služi, taman toliko i vredi. Nedavno se čulo Simino urlanje baš kad je predsednik Srpske napredne stranke trebalo da započne govor u centrali. Izraz gađenja na Vučićevom licu kad je rekao svojima da kažu Simi da prestane, videli su svi, osim Sime.

On nastupa uvek po istom scenariju – gde god se pojavi neko od lidera opozicije. I vrišti jedno isto – Žrtve traže pravdu! Savez za Srbiju je zlo za Srbiju! Demokratska stranka i dosovska bagra iz srpskih zatvora oslobodili su 2108 terorista i zločinaca koji su silovali, silovali ,silovali…srpske devojčice! Đilas, UČK, ISIS, Kosovo!“

Policija gleda i ne reaguje, ali se komeša ako neko pokuša Simi da otme megafon. Policajci u civilu takođe su tu i štite Simu jer je on vlastima važan.
Predstavaljaju ga kao predsednika Udruženje porodica kidnapovanih i ubijenih na Kosovu i Metohiji, od države je dobio „Spomen-sobu – Kosmetske žrtve” koju posećuju svi viđeniji političari o važnim datumima. Udruženje koje navodno vodi Simo Spasić nema svoj sajt i izgleda da to nije Udruženje porodica kidnapovanih i nestalih na čijem sajtu njega nema. Pisali smo im i pitali za objašnjenje, naročito jer se to udruženje nekoliko puta ogradilo od Spasićevih nastupa, ali nam odgovor nije stigao.

Pa opet, Simo Spasić se u pomenutom svojstvu nedavno pojavio kao govornik na sednici Odbora za Kosovo i Metohiju u Skupštini Srbije. U tom govoru se osvrnuo na nestale, na svog brata koji nikada nije pronadjen, govorio o logorima, plakao. A onda je samo obrisao suze i nastavio o „dosovskoj bagri koja je zavila u crno porodice ubijenih i nestalih“. Govorio je toliko ostrašćeno da ga je predsednik odbora Milovan Drecun nekoliko puta opomenuo da privodi kraju i da poštuje odbor .

„Simo, morate da poštujete ovaj odbor, ja razumem vašu bol, ali ovo je ipak Narodna Skupština“, rekao je Drecun nakon što je Sima uzviknuo: „Da smo ćutali, danas bismo jeli kosti naših mučenika!“ Šta god da je mislio da je rekao… Novi poziv Simi da dođe u Skupštinu stigao je samo neki dan kasnije, kad je nastupao predsednik lično.

Iz prvog reda kako i priliči

Zašto ova vladajuća garnitura uživa u tome da ponižava ljude, u čije stanje svesti se osnovano sumnja, izučavaće se narednih decenija, ali sada je Sima mamac za najniže slojeve, najsiromašnije, neobrazovane, ubijene teškim životom, izmučene ratovima. Oni nisu krivi što ih je ovo društvo marginalizovalao, pa im ponudilo ovog „ratnika pravde“ jer zna vlast da se svaki glas na izborima jednako broji.

Teško je, zapravo, preteško sa „olimpske visine“ privilegovanih dosegnuti do tog dna i ispod njega gde žive hiljade naših zemljaka kojima je blizak Simin menatlitet. I mnogo je lako osuditi „nepismenu stoku kojoj i treba tako“. Školovana elita nema izlaz iz ovoga, doktori nauka i pravi intelektualci sedeli su pre neki dan na balkonu Skupštine Srbije dok je iz prvog reda Simo Spasić aplaudirao predsedniku. Što se mene tiče, trebalo je slobodno da uradi ono što se sa balkona radi „po sirotinji“. Zaslužili smo.

Izvor: Istinomer

Naslovna fotografija: Printskrin/FoNet

Prati
Obavesti me o
guest
0 Komentara
Inline Feedbacks
Prikaži sve komentare