Reljanović: Radnik u Srbiji nikad nije bio nesigurniji

BEOGRAD

Ucenjivačka tvrdnja vlasti  da „ako se žalimo na poslodavce, oni će otići“ je naravno besmislena, jer je bolje da odu nego da čine štetu i državi i radnicima, ukazuje stručnjak za radno pravo Mario Reljanović u razgovoru za Nezavisnost.org

Kako je i zašto trud, dostojanstvo pa i život jednog radnika u Srbiji postao tako jeftin, nevažan i zamenjiv? Zašto nas država sada već decenijama unazad nudi stranim investitorima kao bagatelnu robu – bez mnogo želja, potreba i prava? S kakvim i kolikim posledicama?

Dr Mario Reljanović, naučni saradnik Instituta za uporedno pravo u razgovoru za portal Nezavisnost odgovara na pomenuta pitanja osvrćući se najpre na ne tako davnu predistoriju sužavanja pa i uzurpacije radničkih prava.

Tendencije sužavanja prava zaposlenih i radnika uopšte podjednako su prisutne od 2001. godine ali se razlikuju dva perioda, od 2001. do 2014. kada je to opadanje kvaliteta prava radnika bilo manje izraženo a ceo sistem radnog prava na neki način „konzerviran“. Drugi period počinje 2014. i traje do danas kada se ceo proces ubrzava a sistem radnog prava koji je prethodno postavljen ispunjava se mnogim neustavnim i bahatim rešenjima.

Kako konkretno?

Istovremeno se odvijaju dva procesa. Jedan je usitnjavanje radnog zakonodavstva, kako bi se radni odnos što više marginalizovao a favorizovale (neustavne) varijante rada van radnog odnosa, i drugi proces koji se odnosi na umanjenje prava radnika koji se nalaze u radnom odnosu. Takođe, kako ste primetili, postoji i treća tendencija koja se tiče procesnog prava – radnici sve teže mogu da zaštite i odbrane svoja prava. Ovo se pre svega odnosi na izmene Zakona o radu iz 2014. godine ali se odnosi i na faktičku situaciju u inspekciji rada i pravosuđu. Pomenuću samo sramotno postupanje Vrhovnog kasacionog suda povodom potraživanja pomoćnog osoblja u javnom sektoru koje prima minimalnu zaradu, a takvih primera na svim nivoima presuđivanja nažalost ima dosta.

O pitanjima bezbednosti i zaštite na radu ste puno govorili ali i istraživali praksu sudova u procesima koji su pokrenuti otkrivši zaista tragičnu istinu o broju procesuiranih među odgovornima. Šta biste izdvojili iz analize i šta je na vas lično ostavilo najjači utisak? 

Ubedljivo najjači utisak je koliko je jeftin život radnika. Kroz analizu se jasno vidi da su sva krivična dela koja se dešavaju na radu i povodom rada nekako marginalizovana, da ih sam sistem ne prepoznaje kao nešto značajno. Ali najlošiji utisak je povodom nesreća na radu koje su direktno povezane sa grubim odsustvom ili nepoštovanjem mera bezbednosti i zaštite na radu od strane poslodavca, a koje su završile sa smrtnim ishodom, pogibijom radnika. U takvim slučajevima postoji neverovatno nerazumevanje za odgovornost poslodavca, odnosno odgovornog lica kod poslodavca, i u ogromnom broju se krivični postupci završe uslovnom osudom, ili čak bez osude. Ovo dovodi do neverovatnog zaključka da je zbog postupanja javnog tužilaštva i suda, život radnika veoma lako ugasiti, a da zbog toga niko ne odgovara.

Zašto država Srbija drži svoje radnike za glinene golubove?

Ne bih rekao da država to radi namerno, već je u pitanju nužna posledica ekonomske politike koju vodi. Naime, „trka do dna“ ne može da privuče odgovorne, savesne poslodavce koji će rado svojim radnicima dati uslove rada koji su i višestruko povoljniji nego što je zakonskim minimumom propisano. Naravno, ne treba generalizovati jer ima i takvih poslodavaca u Srbiji. Servilno postavljanje vlasti koja nudi niz olakšica kako bi se smanjili troškovi proizvodnje nekom poslodavcu, po pravilu za poluproizvode koji učestvuju u lancima snabdevanja za velike kompanije, navodi tog poslodavca da se oseća veoma komotno u Srbiji po pitanju (ne)poštovanja zakona. Večita ucena vlasti koju slušamo „ako se žalimo na poslodavce, oni će otići“ je naravno besmislena, jer je bolje da odu nego da čine štetu i državi i radnicima. Svaki detaljno ispitani model „privlačenja“ stranih investitora pokazao je da takva politika nema nikakvu ekonomsku logiku, a pored toga dovodi i do masovnog kršenja prava radnika, od kojih se neka ne vezuju samo za Zakon o radu, već i za osnovne međunarodne standarde rada.

Šta je alternativa?

Pre svega ulaganje u drugačije poslove. Umesto da se iskoristi veliki napredak tehnologije koji nudi niz novih, visoko profitabilnih poslova u IT industriji, komunikacijama, raznim drugim delatnostima, naša „elektronska industrija“ se svodi na pravljenje kablova, a naše „telekomunikacije“ na otvaranje call-centara. Dakle, ne vodi se nimalo računa o svetskim trendovima i kako se možemo izdići iz trenda  obavljanja najprostijih poslova koji su slabo plaćeni. I više od toga, obrazovanje se – pre svega kroz dualno obrazovanje – usmerava da deca koja izlaze na tržište rada odgovaraju potražnji za neka jednostavna zanimanja, umesto da se školuju za visokospecijalizovane poslove budućnosti. Zato je i interesovanje za dualno obrazovanje nisko. Pored toga, država daje ogroman novac stranim takozvanim „investitorima“, dok je domaća privreda zanemarena ako se ne računaju „privrednici“ bliski vlastima.

Ali vlast nas uverava da za razliku od stranaca domaći preduzetnici nemaju kapitala, tehnologije, znanja… 

Oslanjanje na domaće potencijale je veoma važno, ne samo zato što domaći privrednici mogu, uprkos onome što nas vlast uporno uči, da budu konkurentni na svetskom tržištu na kojem plasiraju proizvode i usluge, već i zbog toga što kod domaćih poslodavaca postoji poseban odnos sa lokalnom zajednicom. Argumentacija da se oni ne mogu snaći na tržištu kao oni koji učestvuju u velikim lancima snabdevanja je apsurdna jer je jednodimenzionalna. Za početak, mnogi mali privrednici već imaju svoju poziciju na tržištu – zamislite kako bi to izgledalo kada bi imali i delić pomoći države, koja trenutno prosipa novac na „investitore“ koji će svakako u nekom trenutku napustiti Srbiju. Potom, u nedostatku pomoći države domaći privrednici su sami analizirali tržište i pažljivo odlučili šta će proizvoditi jer im od toga zavisi uspeh. Oni koji su dakle opstali u tim uslovima, imaju daleko više sposobnosti i preduzetničkog duha, nego „investitori“ koji dolaze da bi iskoristili sve pogodnosti države u kojoj bi bukvalno svako mogao da bude dobar „biznismen“.

Strance zanima samo ekstra profit

Već sam rekao da se jeftina radna snaga podrazumeva u politici koja je potpuno zasnovana na „trci do dna“. Zašto je to toliko štetno? Prvo, privlače se poslodavci koji unapred kalkulišu jeftine troškove proizvodnje u koje spada i jeftina radna snaga. Ona nije samo jeftina zbog niskih zarada, već i zato što se u sam proces proizvodnje ne ulaže mnogo. Na primer uslovi rada su daleko ispod propisanih standarda bezbednosti i zaštite na radu. Drugo, na ovaj način se privlače poslodavci koji imaju samo za cilj stvaranje ekstra profita – oni ne žele da ulažu u svoje radnike, još manje u lokalnu zajednicu. Reinvestiranje za njih dolazi u obzir samo ako se početna investicija toliko isplati da zaključe da postoji dovoljan obim poslova da se prošire sa istim proizvodnim pogonima – nikada se ne investira u nove tehnologije. Ovo je zbog toga što se takvi poslodavci uglavnom bave proizvodnjom poluproizvoda koji učestvuju u lancima snabdevanja. Poslovi koji se kod njih obavljaju su manuelni, nisko plaćeni i generalno bez ikakve perspektive – neko ko mota kablove, radiće to celog radnog veka, ili dok „investitor“ ne odluči da se povuče sa tržišta Srbije.

Ipak najveći deo subvencija odlazi stranim investitorima.

Da, nažalost. Uz adekvatnu podršku mnogi od domaćih privrednika bi mogli da ulažu u nove poslove i nove tehnologije, koje se tek pojavljuju na svetskom tržištu, i da koriste dosadašnja iskustva. Ti poslovi su daleko profitabilniji, pa su samim tim i bolje plaćeni. Alternative dakle postoje, ali bi za njihovo sprovođenje morali da izvršimo ozbiljne dugoročne analize potreba za radnom snagom, kretanja na raznim tržištima i u skladu sa tim da strateški ulažemo u obrazovanje specijalista koji će ostati u Srbiji i koji će nositi njen razvoj na srednji i dugi rok. Takav pristup međutim zahteva ekspertizu, vreme, reforme obrazovnog sistema u potpuno suprotnom pravcu od onog u kojem se trenutno kreće. One nose i rizik a ne donose kratkoročne političke poene – i zbog toga je verovatno aktuelna vlast potpuno nezainteresovana da ih sprovede, a nama se plasira dogmatska mantra da trenutne politike nemaju alternativu.

Država uvozi radnu snagu pa danas autobuse u Beogradu masovno voze Indijci za koje se ne može tvrditi da će još dugo biti na radnom mestu s obzirom na tretman stranaca neretko kao zatvorenika. O čemu se tu radi? 

Tržište rada u Srbiji je devastirano odlivom radnika koji je uvek postojao, ali je značajno izražen u prethodnih desetak godina izuzev 2020. godine kada masovno kretanje radnika iz objektivnih razloga nije bilo moguće. Potezi vlasti kojima se ovaj nedostatak radne snage pokušava rešiti kroz dovođenje stranih radnika, nisu sami po sebi pogrešni. Njihova realizacija je međutim takva da se može zameriti puno stvari, a pre svega ona koja se odnosi na nepostojanje efikasnih nadzornih mehanizama nad poštovanjem ljudskih prava ovih radnika. Ovo je donekle rešeno prošlogodišnjim izmenama Zakona o strancima i Zakona o zapošljavanju stranaca, a videćemo kako će se ti zakoni primenjivati.

U pitanju je prvi pokušaj da se kroz izmene propisa uvede režim u kojem će se strani radnici privoleti da ostanu duže u Srbiji. Do sada smo imali samo sezonske radnike, dakle neku vrstu cikličnih migracija radnika koji su se vraćali u svoje matične zemlje posle nekoliko meseci rada u Srbiji, kao i radnike koji su Srbiju koristili samo kao „most“ na putu ka Evropskoj uniji. Ovi radnici će prema novim zakonskim rešenjima imati šansu da u Srbiji ostanu duže, dovedu svoje porodice. To je čini se pokušaj da se reši sada već alarmantan nedostatak radnika u pojedinim delatnostima.

To su prednosti a šta su mane ovog sistema popunjavanja praznih mesta?

Loše u tom viđenju budućnosti tržišta rada u Srbiji jeste svakako što se na ovaj način ne mogu rešiti problemi u svim delatnostima u kojima nedostaje radna snaga, što se privlače uglavnom niskokvalifikovani radnici za specifična manuelna zanimanja, kao i u tome što dolazi do značajnih kršenja njihovih prava. Sistem zaštite prava radnika je generalno neupotrebljiv a strani radnici spadaju u posebno ranjive grupe koje su u većem riziku od radne eksploatacije i nezakonitog postupanja.

Poseban problem je i u tome što se na ovaj način ne rešava odliv domaćih radnika – država ulaže dosta novca u njihovo školovanje, da bi oni odmah po završetku nekog stepena obrazovanja za koji smatraju da im je dovoljan, potražili poslove na stranim tržištima rada, uglavnom u EU ali i širom sveta.

Da li je odlazak mladih ali i sve više sredovečnih ljudi na rad u inostranstvo tek globalni trend budući da vlast tvrdi da se u Srbiji nije nikada živelo bolje?

Jasno je da je tu reč o providnoj propagandi. Svakako je jedan od indikatora za to i broj ljudi koji i dalje odlaze iz zemlje, iako se može očekivati da se on smanji u narednim godinama iz jednostavnog razloga što više ne postoji prirodni priraštaj u novim generacijama koji bi mogao da isprati takav intenzitet odliva. Ili jednostavnije rečeno, veći deo onih koji su mogli i želeli da odu, već je otišao. Ipak, migracije će se nastaviti jer je procenat mladih koji žele da odu iz Srbije, veoma visok i krajnje zabrinjavajući.

Šta to znači za domaće tržište rada? Ko će ostati i u kom se mi to pravcu krećemo?

Tržište rada se neće nikada oporaviti od takvih gubitaka a pojedine delatnosti će vremenom postati nemoguće za obavljanje. Naglasio bih još jednu stvar na ovom mestu, a to je da ljudi odlaze – pre svega mladi, ali i stariji – ne samo zbog loših uslova rada, koji jesu primarni ali ne i jedini povod, već i zbog ukupnog pravca u kojem naše društvo ide. Partokratija sa kultom ličnosti koja se nalazi na čelu svega u državi, poništavanje institucija i podvođenje pod jednu takvu volju, ogromna korupcija, zapošljavanje po partijskom kriterijumu, nepostojanje vladavine prava, urušeno sudstvo, urušene javne ustanove – kolaps u obrazovanju i zdravstvu… Mnogi su razlozi zašto ljudi odlaze, i oni se neće promeniti čak ni kada bi se zarade i drugi uslovi rada značajno poboljšali. Na ovim prostorima vlasti su večito u nekoj zavadi sa svima, zvecka se oružjem, predviđaju razne vojno-političke katastrofe i preti se nekim imaginarnim neprijateljima i šire se teorije zavere…

Ljudi jednostavno ne žele da žive u takvoj atmosferi, i ne žele da odgajaju decu u zemlji koja nema nikakvu spoljnopolitičku ali ni unutrašnju perspektivu da postane normalna, funkcionalna demokratija.

Završimo primerom o kome ste pisali za portal Peščanik, o kompaniji koja je svojim radnicima obezbedila otpremine veće nego što je predviđeno zakonom. 

Tako je, imao sam potrebu da obradim ovaj slučaj za koji sam slučajno saznao, jer je to jedan od primera u kojima je poslodavac zaista dao sve od sebe da radnike zbrine na adekvatan način. Da se razumemo, u pitanju je poslodavac koji je takođe primao subvencije od države, dakle bio deo politike koju kritikujem. Ali sve što je taj poslodavac uradio kada je zapao u poteškoće sa poslovanjem, odudara od „uobičajenih“ negativnih praksi kojima smo svedoci poslednjih godina. Kada se analizira povod za smanjenje broja radnika, jasno je da je u pitanju ekonomska nužnost koja je odlagana sve dok se smatralo da će se pronaći drugačije rešenje. Kada je postalo izvesno da će doći do drastičnog broja otpuštanja, pokrenuti su svi zakonom propisani mehanizmi da se radnici odgovarajuće zbrinu, uključujući potragu za drugim poslovima i isplatu otpremnina koja je bila viša od zakonskog minimuma i koja je naročito štitila radnike koji prema odredbama Zakona o radu po tom osnovu ne bi dobili gotovo ništa.

To je nešto što bi trebalo da bude uobičajeno, a u kakvom smo stanju svesti dovoljno govori činjenica da sam i sam smatrao da je potrebno dati medijski prostor takvoj praksi kao retkom pozitivnom primeru. Nažalost reč je o izuzetku. Tvrdim da kultura postupanja poslodavaca prema radnicima nikada nije bila niža u Srbiji, nego što je sada. Naš problem nije u tome što smo mi loši radnici koji su to zaslužili, nego zato što imamo vlast koja sprovodi politike koje privlače uglavnom jako loše poslodavce.

Jelena Aleksić

Prati
Obavesti me o
guest

0 Komentara
Inline Feedbacks
Prikaži sve komentare