LESKOVAC

Kršenje radnih prava ima i polne karakteristike pa se tako zaposlene žene koje imaju više od 45 godina naviše susreću sa raznim oblicima diskriminacije na poslu, menjaju im se radna mesta ili su ucenjene da bi ostale na radnom mestu, iskusta su NVO žene za mir.

Ljiljana Nešić , iz ove organizacije, kaže za Regionalnu informativnu agenciju JUGpress, da su “uglavnom to žene koje su zaposlene ne određeno vremen .

“Često nas pitaju, kada nam se obrate za podršku i pomoć, koja su njihova prava, šta one mogu da urade ako ih neko uceni da moraju to da urade, ako im to ne piše u opisu radnog mesta… To je veliki problem, mnogo otpuštanja je bilo poslednjih godina upravo žena iznad 45 godina starosti, i te žene koje su trenutno na tržištu rada su nevidljive za ceo sistem, ne prepoznaju i ni insistucije ni poslodavci, i suočavaju se sa ozbiljnom diskriminacijom”, kaže Nešić.

Dodaje da “poslodavci ne prepoznaju te žene kao nekog ko može da doprinese toj firmi ili privatnoj kompaniji, jer obično u pozivu za posao stoji žene između 18 i 30 godina: I žene iznad 45 godina su nevidljive”.

Na pitanje da li postoje institucije kojima mogu da se jave i da su nam žene, koje imaju takve probleme, su nam rekle da imaju nepoverenje da iko išta može da uradi, a i kada su pokušavale rečeno im je da niko za to nije nadležan.

” Zakoni u ovoj državi postoje i oni baš tako loši, ima tu nešto što mi moglo da se unapređuje, ali su ovde zatajile institucije i tačno je da žene nemaju poverenja u njih. Kad god su se obratile nekoj instituciji rečeno im je da ta institucija nije nadležna za njihov problem, da ne može da ga reši, one su prepuštene same sebi. Postoji Nacionalna služba za zapošljavanje, privatni preduzetnici koji diskriminišu i koji traže mlađe osobe. Obično se tim ženama, kada odu da zatraže posao u nekoj privatnoj kompaniji, nekoj maloj privatnoj firmi, prodavnici, kažu da im je žao, ali oni traže mlađe osobe koje su sposobnije da obavljaju taj posao. Moj lični stav je da institucije ne rade svoj posao”, dodala je Nešić.

Kaže i da “uglavnom žene prihvataju bilo kakve poslove na crno, gde je nedovoljno plaćen njihov rad, nisu im plaćeni doprinosi, penziono i zdravstveno osiguranje”.

” Nacionalna služba za zapošljavanje nudi neke programe tipa „moja prva plata“ ili „Samozapošljavanje“, međutim to su jako mala sredstva. te žene su obavezi da sebi plaćaju dve godine zdravstveno i penziono osiguranje i one apsolutno nemaju mogućnost da išta drugo rade osim da sebi to plaćaju. To su neke ponude nafilovane da izgleda kao da ženama država nudi nešto, međutim to su sredstva od kojih se ne može samostalno započeti bilo koji posao ili ga započnu i onda dođu kažu da su pogrešile i da to nisu smele da prihvate, jer imaju više troškova nego što je pomoć”, ukazuje ona.

Kaže i da stanovnice Jablaničkog okruga, a pogotu žene iz malih sredina, nemaju pravo na svoje političko mišljenje i da se, u suprotnom, to odražava i na mogućnost nalaženja posla.

” Ako nisu politički aktivne ili nisu u stranci i angažovane za njihove potrebe, ne mogu da dobiju dokumente ako nemaju neku vezu, ne mogu da dobiju tačnu informaciju, dozvole. Ako žele da započnu neki svoj posao, ako se kuća ne vodi na njih, a obično kad im umre suprug kuću nasleđuju sinovi, a žene ostaju bez ičega, to ne mogu.

One ne mogu da dobiju nikakvu dozvolu jer nemaju nikakav kapital. Takođe, ne mogu da se zaposle u svojoj struci ili da napreduju u svom poslu čak i tamo gde su zaposlene ako nisu politički angažovane”, kaže Nešić.

Dodaje da “građanke lokalni moćnici svojim uticajem ucenjuju, postoji veliki strah od odmazde, a jedna od preduzetnica je dobila da plaća mesečni reket lokalnom moćniku. Prijavljena je finansijskoj policiji da prodaje duvan umesto proizvoda koji proizvodi. Od strane finansijske policije imala je više upada u firmu i u kuću. Prijave su bile anonimne, ona nikada nije saznala ko je te prijave napisao, iako ima pravo da zna, bez obzira što su anonimne, taj neko mora da ima dokaz da sam ja to radila i prosto to je nedopustivo. Povrede na radu predstavljaju veliki problem i jako su rigorozni kod HTZ propisa, većina njih ne zna ko im je predsednik mesne zajednice… Znači, ne samo žene koje nisu zapsolene da se susreću sa diskriminacijom, već i one koje su pokrenule neki priovatni posao se zastrašuju, preti im se, neko od njih očekuje nešto zauzvrat…”, ukazuje Nešić.