LESKOVAC

Vampir se otkriva po danu kada je bezopasan i to tako što se preko groblja prevode vranac bez belega, jer on ne sme da pređe preko vampira. Vampiri su sredovečene osobe, uglavnom muškog pola koji imaju izoštrene očnjake i duge nokti, nemaju kosti, te su kao mešine ispunjene krvlju, sa izraženo iskolačenim očima i rumenom kožom. Poseduju natprirodne osobine koje se ogledaju u brzini, pretvaranju u razne životinje i prelaze preko raznih prepreka osim preko vode i trnja. Približavanje vampira mogu osetiti psi, konji i volovi koji se tada veoma uznemire.
U zapisu o vampirima iz 1903. – e godine u Leskovcu i okolini saznajemo da se pored Srba i Turaka „uvampiruju i cigani“, a „samo se Jevreji ne vampire“. U smislu polnog sparivanja Jevreji su čisti ljudi, a svi drugi koji ne paze na to postaju vampiri.
Ipak, najviše se povamiruju Turci. „Svaki Turčin mora ili da se uvampiri, ili da se pretvori u svinju. Svaki pravi turčin mora da se pretvori u svinju, a poturčenjak da se uvampiri.“ Kad umre Turčin odmah ga nose da ga sahrane. Postoji mogućnost da se uz put „ili povampiri ili se pretvori u svinju.“ Ako se povampiri, počne da se prevrće po sanduku, te Turci u povorci ne idu u blizini sanduka „no idu samo oni koji ga nose i hodža“. U povorci hodža govori: „korkma, korkma!“( u prevodu: Ne boj se, ne boj se!) Kad mrtvaca dovedu na groblje, odmah ga sahrane, svi se razbeže, te ostane samo hodža da ga rečima: „korkma, korkma“ oslobodi. U grobu povamirenog Turlina muči sveti Ilija. Ako se pokojnik pretvori u svinju, on izađe iz sanduka i pobegne u šumu gde postaje divlja svinja, te živi „dotle dokle ga koja druga zverka ne udavi, ili ga ko ne ubije.“
U okolini Leskovca „jedanput krenula hajka na kurjake“. U toku te hajke naleti na lovce jedan krupan, divlji vepar. Jedan od lovaca opali i pogodi vepra, ali vepar ne pade, te opališe i druga dva lovca i on krenu da pada, „te progovori kao čovek:„Uh, ala me pojedoste!“ i skljoka se.“ Priđoše lovci da vide šta je to bilo, „a ono vepar, krupan, debeo, možda je bio težak preko 200 oka.“ Kada su ga razgledali primetiše na domalom prstu desne prednje noge prsten. Setiše se da je to Turčin, prsten baciše u bunar, a vepar ostade u šumu.
„Pravi Hrišćanin neće nikad da se uvampiri. Samo onaj, koji je imao mešavinu (polnu) sa drugom verom, kome se skinulo miro zbog toga, on će se uvampiriti. Uvampiriće se i onaj, koji je za života činio zla. Onaj, koji će se uvampiriti, poznaje se dok još mrtav na zemlji leži. On je onda naduven, strašan, sa poluotvorenim očima. Takvog mrtvaca, da se ne bi uvampirio probodu u trbuh velikim ekserom.“

Dva priloga o istoriji Leskovca i okoline pod nazivom Vampir – Vampirović i Petko – Petkutin, kao i ovaj treći prilog nisu plod mašte autora ovih kratkih tekstova već zapisi sačuvani u Listu za srpski narodni život, običaje i predanja „Karadžić“ koje je izdavao i uređivao Tihomir Đorđević, etnolog, folklorista i istoričar, u Aleksincu 1903. – e godine.

                                                                                                                     master istoričar

Milan Ž. Trajković