Predstavljena knjiga istoričara Dejana Ristića

LESKOVAC

U leskovačkoj biblioteci održana je promocija knjiga istoričara Dejana Ristića, jednog od vodećih stručnjaka u oblasti integralne zaštite i upravljanja kulturnim nasleđem. Ristić je i direktor Muzeja žrtava genocida u Beogradu, a obavljao je dužnosti upravnika Narodne biblioteke Srbije, državnog sekretara za kulturu, kao i brojne druge. Bavi se diplomatskom istorijom (srpsko-britanski i srpsko-francuski odnosi krajem 19. i početkom 20. veka; jugoslovensko-alžirski odnosi od 1954. godine), holokaustom, odnosom države i tradicionalnih verskih zajednica u 20. veku, kulturnom istorijom i kulturom sećanja. Autor više desetina naučnih radova i knjiga među kojima se posebno ističe naučna monografija pod naslovom „Kuća nesagorivih reči: Narodna biblioteka Srbije 1838-1941ˮ (objavljena 2016. godine) na osnovu koje su „Filmske novosti“ snimile dokumentarni film „Sećanja iz pepela“ (2016. godine). Tokom promocije publika je mogla da čuje dosta toga o zabludama, legendama i mitovima tokom istorije kako Srbije, taqko i sveta, čime se Ristić bavio u knjigama „Zablude srpske istorije“, „Mitovi srpske istorije“, „Legende svetske istorije“ i „Nestvarni (mitske ličnosti srpske istorije).

„Zablude su pitanje individualnog doživljaja“ smatra Ristić i kaže da ih ima puno u našem društvu.

„Ima ih i kod drugih naroda, nismo mi tu ništa specifični u tom pogledu ni u pozitivnom ni u negativnom smislu. Logično je da narod koji baštini tako dugu istoriju i kulturu kao mi, ima ta odstupanja od istorijske istine, nekad češća, nekad povremena, nekad dinamičnija… Teško da mi istoričari možemo da kažemo koja je zabluda najveća, to zavisi od afiniteta, perioda, regije gde se nalazite… Inače, zablude se temelje na neznanju. Prošlost svake nacije, društva ili pojedinca jeste i ona istorijska činjenica, jeste i ona mitološka i to su ta dva pola naše zajedničke prošlosti. Međutim, postoji i nešto što mi u nauci zovemo mitomanijom, a to je pervertovani mit, dakle svesno zloupotrebljeni mit za rad određenih političkih, ideoloških, verskih i raznih drugih ciljeva. Zablude cvetaju u onim društvima koje svoje postojanje zasnivaju na pre svega neznanju istorijskih činjenica.“

Kao jedini vid borbe protiv zabluda Ristić navodi učenje.

„Najčešće mi istoričari dobijamo te simpatične reakcije da mi ne znamo istoriju i da neko, ko je laik u smislu nauke, će nas poučiti u smislu šta se desilo u prošlosti. Ali, ne uči se samo u školi. Uči se pre svega u porodici, u prosvetnom sistemu u okviru ustanova kulture, kroz medije koji imaju izuzetno važnu ulogu u edukaciji društva. Akumuliranjem znanja i veština možemo sebe da pozicioniramo u sadašnjem vremenu i prostoru u kome obitavamo, da prepoznamo izazove svoga vremena, da možda pogledamo kako su naši preci reagovali na slične izazove, pa da sledimo njihov primer ukoliko je bio dobar ili da ga ne sledimo ukoliko nije bio dobar, a da, s druge strane, ostavimo trag u vremenu kako bi nas naši potomci pamtili i kako nas ne bi kaznili zaboravom.“

Drušvene mreže su se pokazale kao idelano tlo za širenje zabluda, a Ristić kaže da pseudonauka i pseudoistorija su opšte prisutne u čitavom svetu.

„To je jedna globalna društvena pošast koja ima pogubne posledice po jedno društvo. Čini mi se da se tu, pre svega, može govoriti o pojedinim aspektima hibridnog rata, posebno kada pogledate u našem slučaju društvene mreže su preplavljene različitim šarlatanima koji pokušavaju da rekonfiguriraju nacionalnu istoriju, da nam pokažu da smo mi stariji nego što jesmo, da smo više Srbi nego što jesmo, da su svi drugi narodi potomci Srba i slične budalaštine koje imaju za cilj ili da negiraju izvorni srpski nacionalni identitet, onaj stvarni i činjenični, i da odu i imaginaciju koja može da dovede do pogubnih posledica po jedno društvo, a to je da ono krene da se identitetski kruni. Mi se generalno identitetski krunimo na srpskom etničkom prostoru, poslednje decenije su više nego jasan, na žalost, pokazatelj toga. Samo od Srba među Južnim Slovenima u spolednjih sotitnak godina nastaju novi narodi, ne postoji primer u istoriji koji pokazuje suprotno.“

Legende deo nacionalne mitologije, smatra Ristić.

„One su pitke, živopisne, poletne i uvek poučne bez obzira na njihov sadržaj i deo su nacionalnog identiteta uz jezik, kulturu, običaje, veru… Legende su vrlo žive i to treba i da budu, ali moramo da napravimo razliku između onoga što je mitsko, odnosno neistorijsko i onoga što je istorijsko. Dakle, znanje treba da crpimo iz onog što je činjenično, a da čuvamo i afirmišemo i našu nacionalnu mitologiju, legende i mnogo toga što čini nematerijalno kulturno nasleđe srpskog naroda.“

Ristić se dotakao i institucije na čijem je čelu, Muzeja žrtava genocida.

„Postoje još dve takve institucije u svetu. Jedna je Memorijalni centar „Jad Vašem“ u Jerusalimu i Memorijalni muzej holokausta u Vašingtonu. Bavimo se naučnim istraživanjima i javnom memorijalizacijom stradanja civila u Drugom svetskom ratu. Ove dve institucije se bave stradanjem Jevreja, a naša stradanjem Srba i pre svega genocidom počinjenim na teritoriji ondašnje Nezavisne države Hrvatske. To je i velika odgovornost, naša građa se puno koristi i to mnogo više izvan Srbije nego u samoj Srbiji. Muzej u ovom trenutku raspolaže sa više od 200.000 jedinica građe i najveća je takva zbirka u čitavom svetu.“ (kraj) IS/LJS

Prati
Obavesti me o
guest

0 Komentara
Inline Feedbacks
Prikaži sve komentare