Porodici Manojlović u pomoć pritekle humane Nišlijke

NIŠ

                     Nataša Manojlović (45) sa sinovima Mladenom(9) i Vukom (7) živi kao podstanar u Niškom naselju Ledena stena. U stanu u kome žive mnogo toga nedostaje, a teško je sve i imati kada se živi od socijalne pomoći koja mesečno iznosi 16.000 dinara zajedno sa dečijim dodatkom. Bilo je dana kada je porodica ostajala i bez hrane, ali nikada nije bilo dana da je neko od njih zbog toga bio ljut. Povezala ih je ljubav, pa mališani često teše majku kada nema šta da im iznese na sto. Mladen i Vuk su skromna deca. Ne traže previše. Vuk nekoliko igračaka da se ne bi igrali samo sa jednim autićem i kamiončićem, a Mladen je stariji pa u skladu sa tim više brine za majku i mlađeg brata a njegova je želja da imaju malo više hrane kako ne bi majka stalno brinula šta da im da jedu. O mobilnim telefonima i kompjuterima i  ne razmišljaju, a znaju i sami lepo da se igraju bet videoigrica.

              Nataša Kaže da bi sve bilo drugačije kada bi ona mogla da radi, ali je i to problem jer u tom slučaju ne bi imao ko da brine o njenoj deci dok ona radi, a mali su da ih ostavlja same. Tako sami, podržavajući jedni druge, koračaju kroz život.

               “Suprug je nastradao nesrećnim slučajem kada sam bila u osmom mesecu trudnoće sa Vukom. Dok mi je majka bila živa, mnogo nam je bilo lakše jer nam je pomagala u svemu, ali je umrla pre par meseci. Imamo neke rođake, ali oni gledaju sebe. Nemamo nikoga da nam pomogne”, kaže Nataša.

                Do porodice Manojlović su, ipak, stigli ljudi dobre volje i velikog srca otvorenog za sve kojima je pomoć potrebna. U pomoć su pritekle Nišlijke  organizovane preko fejsbuk grupe “Obrok za porodicu Niš” kao i humani ljudi iz grupe “Ako imaš donesi, ako nemaš odnesi”. Kada oni pokucaju na vrata Manojlovića tugu u očima zameni sjaj, a na usnama im zatitra osmeh.

                “Zahvalna sam do neba svim ženama u grupi ‘Obrok za porodicu’. Da nije njih ne znam šta bih radila, deca bi mi bukvalno trpela gladna. Humani ljudi iz grupe ‘Ako imaš donesi, ako nemaš odnesi’ obezbedili su nam polovni zamrzivač i garderobu”, kaže Nataša Manojlović i dodaje:

                “Kućica ima osnovne stvari za život, ali nam dosta toga i nedostaje. Najpotrebniji su nam frižider i kauč, pošto imamo samo jedan. Električni šporet je polomljen, ali se preko zime nekako snalazim za spremanje pošto ložimo”.

                  Nataša dodaje da su deca jedina svetla tačka u njenom životu.

                   “Dobri su i razumni. Kada nemamo hranu, oni mene teše. Trudim se da odrastaju srećni, uprkos tome što nemaju mnoge stvari kao druga deca”, kaže Nataša blagim pogledom milujući sinove.

Pitanje koje treba postaviti na kraju ovakvog teksta, upućujući, pritom, sve pohvale ovim i drugim organizacijama koje se bave humanitarnim radom, jeste: u kakvom to društvu živimo, ukoliko su njegovi najugroženiji članovi praktično prepušteni samo dobroj volji drugih ljudi? Šta je tačno razlog postojanja institucija države, ukoliko se one ne brinu o ljudima kojima je njihova pomoć najpotrebnija?

Ostavite komentar

avatar
  Prati  
Obavesti me o
Проститутки Бишкека