Pitanje minimalca: Koliko nam treba za pristojan život?

LESKOVAC-VRANJE-NIŠ

Slučajno ili prema nevidljivom scenariju, nekako u usto vreme kada je Vlada Srbije odredila visinu minimalne zarade radnika od 40.020 dinara mesečno, i ostala, kao i mnogo puta ranije, bez odgovora na pitanje – može li se (i kako) sa tom sumom pregurati mesec, istom temom – minimalnom mesečnom zaradom radnika – bavio se i Evropski parlament. Za razliku od srpskih ministara, (ministar = sluga narodni) koji u postupku odlučivanja o visini zarade građana koje predstavljaju pretežno vode računa o interesima poslodavaca i stranih investitora, Evropski parlament je, pripremajući svoju uredbu, potrebu izrade dokumenta obrazložio očekivanjima da će ove mere poboljšati životni standard i biti dobar pokušaj da se obezbedi pristojan život za oko 25 miliona zaposlenih u državama članicama EU, a koji su već na minimalcu. Preciznije, u dokumentu stoji da je njegova osnovna namera da se „obezbedi adekvatan životni standard, smanji siromaštvo zaposlenih, da se promoviše socijalna kohezija i uzlazna društvena pokretljivost i smanji jaz u platama među polovima“. Ako ćemo pravo, primenu sličnih normi u zahtevima za minimalac od Vlade Srbije traže i (ostaci) domaćih sindikata, ali je ostvarenje traženog na prilično dugačkom štapu.

Za sindikalnu praksu u Srbiji, kada je o minimalcu reč, zanimljivost predstavlja i činjenica da direktiva Evropskog parlamenta nije usamljeni dokument, već je posledica dogovora postignutih ranije, ali i primetnih promena u odnosu EU prema radnim pravima i zaradama u poslednjim godinama. Poznavaoci prilika ukazuju na to da dokumenta o pravima radnika koja su donela radna tela EU ne znače da je došlo do obrta u pravcu većeg poštovanja potreba radnika, ali da pokazuju saznanje i svest evropskih vlasti da im ni demografski ni ekonomski pokazatelji ne idu u korist do te mere da su prinuđene na ustupke u oblasti zarada i uslova rada. U protivnom, rizik je da neće moći da zadrže postojeće i privuku nove radnike u svoje države i kompanije.
Srbija, zapravo ni njena Vlada, ali ni ostaci zvaničnih sindikata, nemaju dokumentovane odgovarajuće mere za zadržavanje radnika u zemlji.

Uredba EU Parlamenta ne ograničava članice da same odrede visinu minimalca, uz jedan uslov: države će morati da garantuju da usvojeni minimalac dozvoljava pristojan život radnika usaglašen sa troškovima života. Dokument predlaže da se za izračunavanje troškova uspostavi potrošačka korpa koja uključuje robu i usluge po realnim cenama, ili da se visina minimalca postavi na 60% bruto iznosa medijalne zarade, ili 50% bruto iznosa prosečne zarade.
Upućeni smatraju da bi, ako bi se u Srbiji primenile ove mere, minimalna zarada iznosila nešto više od 50.000 dinara, što je blizu zahteva sindikata tokom pregovora u Socijalno-ekonomskom savetu.

Dostupni podaci kažu da u EU 21 od 27 država, među kojima su i Nemačka i Francuska, ima zakonski regulisanu minimalnu zaradu i u tim državama će se u naredne dve godine uvoditi mere iz direktive koje je usvojio Evropski parlament. Ostale članice, koje nemaju zakonsku regulativu minimalca, visinu zarada će i dalje uređivati postupkom kolektivnog pregovaranja.

Pre samo par nedelja, pokret koji je sebe nazvao „Plate za bolji život“, a koji je u suštini konglomerat grupa radnika zabrinutih za život sa minimalcem, objavio je neku vrstu dekleracije upućene Vladi Srbije, u kojoj njihova računica o minimalnim mesečnim troškovima tročlane porodice ne može da bude manja od 114.000 dinara. Dakle, tri puta više od matematike nadležnih ministara na čelu sa premijerkom. Dekleracija nije izazvala veću pažnju niti vlasti niti javnosti, koja se već pomirila sa predlogom Vlade Srbije, a koja smatra da tročlanoj porodici ne treba više od 40.020 dinara mesečno, i da se sa tom sumom može živeti.

Nikola Milićević

Prati
Obavesti me o
guest

0 Komentara
Inline Feedbacks
Prikaži sve komentare