Mladi leskovački odbojkaš Tadija Matić rođen je 2007. godine. Završio je Medicinsku školu kao vukovac, zaigrao u odbojkaškoj Superligi i upisao studije medicine u Nišu. Sada pokušava da pronađe način da spoji školovanje koje mu je prioritet, ali i da i nastavi da se bavi sportom koji obožava.

Kad si počeo da treniraš odbojku?

Tadija Matić: Počeo sam da treniram odbojku u sedmom razredu. Sve je počelo tako što sam našao jedan video snimak na YouTube-u i onda sam se zainteresovao. Pitao sam roditelje da me upišu. U to vreme još uvek nije postojala neka ozbiljna školica odbojke, nego samo oko devojčica, bilo je nekoliko momaka pored mene i počeo sam tako da treniram i stvarno mi se svideo sport. Od prvog trenutka kad sam krenuo, evo do sada, znači svakog dana treniram i prelepo mi je. Prekretnicu mi je, možda, napravio kamp u Kikindi. To je bilo 2022. godine, kad sam prvi put otišao, tada su me primetili neki treneri i javili su glavnom treneru, Marijanu, da sam dobar, on me je ubacio u prvi tim i tako je počela moja karijera, ako mogu tako da kažem. Tada sam igrao prvu ligu (drugi rang takmičenja, prim. I.S.), bio sam na poziciji drugog dizača. U Superligi sam u prošloj sezoni praktično bio prvi dizač, jer se, nažalost, povredio Strahinja, prvi dizač. Prvih nekoliko utakmica, što se mene tiče, odigrali smo fenomenalno, ali posle su neki igrači otišli i to se malo sve raspalo, ako mogu tako da kažem, ali smo se do kraja borili. Ta ekipa, odnosno mi koji smo ostali smo dali sve od sebe, mislim da smo smo odradili jedan odličan posao. Iako smo ispali, trudili smo se i pravili smo probleme i Kragujevcu i Zvezdi i Partizanu, svima… Svima smo uzeli barem po set, što je prelepo. Ipak, falio je neko od ovih koji su otišli da malo prevagne, oni su stariji, iskusniji, to dosta znači.

Je l’ ti odbojka bila prvi sport? Obično deca u tim godinama odu na karate, na košarku, vaterpolo, plivanje, košarku, šta bude…

Tadija Matić: Ja sam prvo trenirao košarku… Moj stariji brat je trenirao košarku i onda sam hteo i ja…

I obično mlađi uvek idu na sport gde su starija braća i sestre…

Tadija Matić: Upravo, ali sam ja hteo da krenem tim košarkaškim putemi zbog tate, pošto je on isto bio košarkaš, igrao je svojevremeno za Zdravlje. Kako su mi rekli bio je dobar igrač, ali je bio više na klupi, što mi je razlog da ga „zezam“… U stvari, tada je studirao u Nišu i nije mogao da uklopi i treninge i fakultet… Ja sam košarku trenirao, neke 3-4 godine sa pauzama, koje su kratko trajale, možda do mesec dana. Čak sam imao i jedan period kada sam trenirao plivanje, ali to je bilo baš kratko, nekih mesec dana. Onda je na red došla odbojka i tu sam već pet-šest godina… Treniram svakodnevno, meni je to užitak i ne predstavlja nikakvu obavezu. Generalno i te obaveze koje sam imao u srednjoj školi i koje sam imao oko odbojke, uvek sam se trudio da budem uspešan i u školi i na terenu, tako da svugde sam dao maksimum, tako da ne mogu ništa…

Završio si srednju Medicinsku školu. Kakav si đak bio?

Tadija Matić: Bio sam odličan, bio sam vukovac.

Jesi išao na onu ekskurziju kojom grad Leskovac nagrađuje vukovce?

Tadija Matić: Trebao sam da idem, ali nisam imao s kim da idem, tako da… Mislim, niko iz mog društva nije pošao, tako da šta bih ja radio tamo… A poklopilo se da u toim periodu na more odem sa devojkom, tako da…

Upisao si Medicinski fakultet?

Tadija Matić: Da. Bio sam među prvima na rang-listi, tačnije, troje nas je delilo prvo mesto. Spremao sam se za taj prijemni i bilo je mnogo naporno… Škola, posle sam imao pripremni, pa treninzi, utakmice i stvarno mi je predstavljalo ogroman izazov. Ali sam, ne znam ni ja kako, uspeo sve nekako da sklopim, da uskladim sve to vreme i na kraju je ispalo najbolje. Čak sam bio i prvi na listi…

Koliko ti je odbojka pomogla kao sport tokom školovanja? Da li imaš utisak da su ti te sportske obaveze koje si imao pomagale i u drugim obavezama u životu?

Tadija Matić: Pomoglo je, dosta sam toga naučio. Imao sam period kad sam išao na treninge i to dugi period, oko mesec-dva, da mi ništa nije išlo, ali i dalje sam dolazio i trudio sam se. I nekako se na kraju taj trud isplatio jer eto, počeo sam da igram… Imao sam priliku da igram i Superligu kao prvi dizač… A mogao sam da odustanem, mnogo dece lako odustane… Pritom, primećujem da neko zeza ove mlađe generacije, kako je odbojka kao ženski sport, što su obične predrasude. Ali, mnogo talentovane dece odustane zato što im ne ide onako kako su zamislili, ne ide im tom dinamokom kojom misle da treba, a onda im je najlakše da odustanu. Naprotiv, trebalo bi da se potrude malo više i da daju maksimum od sebe. Tako sam ja naučio kako da dam uvek svoj maksimum, kako da poštujem i saigrače oko mene, da poštujem starije, da dođem na vreme, da uvek budem saigrač ravnopravni, ali uvek sa jednom dozom poštovanja prema starijima, jer su to osobe od kojih sam ja sve učio. Uvek sam gledao da uhvatim neke cake, tako da su mi mnogo pomagali sami saigrači u razvijanju moje igre. Pošto je tehničar izuzetno teška pozicija, od njega sve kreće u organizaciji napada… Odbojka mi je pomogla i, recimo, prilikom organizovanju vremena. Trudim se da znam koje su moje obaveze, da poštujem tuđe vreme i svoje vreme. Da dođem tačno na vreme na trening, da dođem da namestim mrežu. Možda to glupo zvuči, ali ipak su to kao male sitnice, ali ipak kad to uradim osećam se nekako lepo, ispunjeno, zato što znam koje su moje obaveze, uradim ih, ispunim ih i poštujem i druge osobe recimo tim svojim aktom… Mogu da kažem da za to što sam sada, kakva sam osoba, zaslužna je odbojka, prvenstveno sport kao sport, zato što nas nauči raznim stvarima, da se uvek trudimo, da damo maksimum i da ne odustajemo tako lako. Naravno, imao sam i ja periode kada sam hteo da odustanem, ali odbojka je ta koja me je naučila ad ne tzreba odustajati, nego ići ka nekim planovima i ciljevima…I, eto, do sada je sve ispalo dobro i kako treba.

Je l’ se to neodustajanje u sportu, u odbojci, prenosi na školu? Vukovac si, znači nisi odustajao ni kad je učenje u pitanju.

Tadija Matić: Upravo tako. Čak i kad je teško, kad mi ne ide, trudim se da dam maksimum, pa šta bude bude. Tako da sam uvek gledao da nikad ne odustanem Tek kad dam maksimum, ja sam zadovoljan, jer možda bih nekad razmišljao: šta bih, šta bi se desilo da nisam dao svoj maksimum?

A šta radiš kad ti ne ide? Kad dođe ono: „Jao, ne mogu više“? Kako, kako ti to, u stvari prevazilaziš, s obzirom na tvoje godine? Lako je nekom u 25-30 godina, koji je sve to prošao, a ti se praktično prvi put susrećeš sa takvim stvarima. Kako ti prevazilaziš to: „Ja ne bih više trenirao“? Jer to svakom sportisti dođe u nekom trenutku. Ili: „Ko će sad da uči?“

Tadija Matić: Ja sam svoju, ako mogu da kažem, poziciju u samom timu shvatio veoma ozbiljno. I nekad sam dolazio na trening ne samo zato što se meni dolazilo, nego i zbog mojih saigrača, jer ipak to su profesionalci. I od mene takođe zavisi deo treninga, jer bez mene, bez moje pozicija u timu, nekad trening ne može da ide u onom pravcu u kojem je trener planirao. Tako da sam nekako gledao kao potreban sam drugima. Jeste meni možda teško, ali trebam drugima da pomognem u ostvarivanju njihovih ciljeva. I kad god mi je bilo teško, budem umoran i od škole, nekad čak samo sa tri sata sna, opet odem na trening, jer znam da sam drugima potreban. I to mi je nekako davalo veću motivaciju, čak kada mi je teško da odem, čak kada sam umoran, to mi daje snage. Čini mi se da mlađe generacije danas to nemaju. Ali, morate da znate da vaše obaveze ponekad znače i da ste pomogli drugima, da nije sve tu samo zbog vas, nego ste i vu tu zbog drugih. Ja sam uvek gledao na tu stranu, i to mi je bila neka snaga koja me gurala.

Kako ti je izgledao dan? Imaš trening, školu, pa učenje, kako se sve to uklapa?

Tadija Matić: Pa nekako sam se uklapao… Generalno, stariji igrači su imali ujutru teretanu ili trening, pa onda popodne trening. Ja nisam mogao ujutru zbog škole. I recimo u četvrtoj godini sam recimo imao ujutru praksu, pa idem posle podne u školu recimo do 6 popodne… Trčim kući da jedem i onda na trening. Ja sam od 7 do 7 uveče uvek bio, što bi se reklo, pun obaveza. Onda uveče malo odmorim, uzmem malo da prošetam sa devojkom, malo nešto naučim, proučim koliko je dovoljno, tako da teško je, ali nije mi predstavljalo obavezu, jer sam sam to izabrao. Znate ono što kažete sami, ako nešto volite, ono što volite da radite sutradan, ne predstavlja nikakvu obavezu.

Prošla sezona odbojkaškog kluba, ti si praktično rezerva, ulaziš sa glavom: „Ja sam rezerva, kad me puste da igram, igraću“. Otvaraju se vrata prvog tima, nažalost, povredom startnog tehničara. Ti sad odjedanput upadaš da postaneš glavni igrač tima. Šta ti je u glavi? Šta si tad razmišljao? Je l’ bilo straha, je l’ bilo nešto kuku ako pogrešim?

Tadija Matić: Naravno da je bio strah iz razloga, jer ipak to je važna pozicija. Dalje, igram protiv ozbiljnih timova, najboljih u Srbiji… Pritom, kad sam saznao za to, ja sam ustvari bio bolestan, nisam ni trenirao, imao neku prehladu, temperaturu. To je bila prva utakmica kola Superlige, igrali smo protiv Stare Pazove. I trener me pozvao, kaže „Moraš da dođeš na trening, znaš i umeš, igramo… Strahinja, prvi dizač, se povredio, nemamo kog drugog, nemamo igrača“. I ja dolazim… Eto, bio sam bolestan nekih tri-četiri dana, ništa ozbiljno, ali nisam trenirao, bolest traži odmor. Trening za dizače mnogo znači, pogotovo za mlađe igrače kao što sam ja. Ja izgubim osećaj nakon tri propuštena treninga, a kamoli ne znam ni ja koliko. Tako da sam odtrenirao četvrtak, u petak je već bila utakmica. Razmišljao sam da ne može da bude gore, znači samo mogu da se potrudim i dam maksimum. I tu su bili saigrači koji mi nisu pravili nikakvu tenziju, bili su u fazonu opusti se, bez problema, ako izgubimo izgubili smo, nebitno je. Tako da nisam imao nikakav pritisak. Možda sam sam sebi pravio pritisak da ne pogrešim neke stvari, zato što znam da ono što sam sve do tada radio je došlo bukvalno do tog momenta da se pokažem na terenu, jer nisam znao da li će, možda, Strahinja za sledeće kolo da se oporavi, tako da je trebalo da pokažem šta znam. Saigrači tu stvarno vode veliku ulogu, posebno u tome kako sam ja odigrao. Jer kad dođe neki stariji saigrač koji ima recimo 10 godina iskustva u odbojci i kaže: „Ne brinite, šta god da bude…“ vi nećete biti pod nekim stresom ili nekom tenzijom, tako da bez problema sam odigrao tu utakmicu, iako sam bio bolestan.

I sad te stiže surova realnost leskovačkih mladih sportista, koji kad završe srednju školu krenu na fakultet. I ti sad ideš u Niš, što se fakulteta tiče, sjajno, ali sportski…

Tadija Matić: Meni je mnogo žao. Mislio sam da se… Imao sam priliku da idem i za Ameriku i na koledž, ali meni to iskreno nekako nije za mene. Više sam hteo da odem na medicinu, a pošto školarina za studije medicine je tamo mnogo skupa, 100.000 dolara. I ako mi fakultet ne stipendira sa 100%, nego 70-80%, odakle da nađem tu razliku… I tako sam upisao medicinu u Nišu. Malo su tu i genetika umešala prste, s obzirom da su i moji roditelji doktori, imam neku ljubav prema medicini, uvek mi je bila interesantna i uvek sam hteo da budem doktor… Opet, ja nikad neću prestati da igram odbojku, ali ne može niko da vam objasni taj osećaj na terenu kad uživate, kad ste pred publikom, kada igrate, radite ono što volite… e, sad kako i koliko ću se baviti odbojkom, na mkoji način, pokazaće vreme. Možda uspem i da dođem do nivoa profesionalnog igrača koji bi igrao nekad u Italiji, Rusiji, Poljskoj… Biće mi žao ako ne bude tako, ali opet, izabrao sam i drugi put koji takođe volim, medicinu. U svakom slučaju, ne kajem se, ali mi je žao jer ne mogu da izaberem obe stvari istovremeno.

Sportska dilema je da li igrati odbojku za klub u Nišu ili i dalje u Leskovcu?

Tadija Matić: Ja bih, svakako, odabrao Leskovac! Nadam se da ću moći, postoje neki planovi, pokušavamo da se dogovorimo, organizujemo… Pa moj otac je recimo studirao i on je igrao košarku recimo, imam njegovo iskustvo u tom pogledu. Kako kaže, jeste mu bilo naporno. Generalno, mogu jednom nedeljno da izdvojim vreme da odem da istreniram u Leskovac da dođem. Voleo bih da izdvojim vreme da dođem da pomognem klubu, želja mi je da budu što bolji treninzi, jer i meni je lepo i njima je lepo.

Šta bi poručio recimo klincima koji imaju 5, 6, 7, 8 godina i koji su sad ono: „Šta bih ja da treniram?“ Ti bi preporučio odbojku, pretpostavljam, ali zašto?

Tadija Matić: Odbojka je za mene, što bi se reklo, gospodski sport. Mislim možda tako glupo zvuči, ali nemate kontakt recimo kao što je u rukometu… Zato pričaju da je ženski, ali je gospodski. Deluje lako kada to gledate na internetu, ali uopšte nije lak sport. Bitno je da budete eksplozivni, jaki, da budete izdržljivi, izuzetno je težak sport u fizičkom i mentalnom smislu, ali je i ekipni sport… Ali što se mene tiče, bitno je samo da se deca bave sportom, nebitno kojim. Sve dok oni to vole, sve dok to njih ispunjava, sve dok se trude, sve dok ne odustaju, to je najbitnije. Zati i svako dete treba da ima svoj neki cilj koji hoće da ostvari još od malena. Recimo, ja sam uvek želeo da budem neki sportista, nisam znao koji, ali hteo sam da budem neki uspešni sportista. Mislim da sam uspeo, jer sam sa svojih 17-18 godina igrao Superligu, što je prilika koju ne dobija svako. Dakle, svako dete bi trebalo da teži ka tome da trenira i da radi ono što ono želi, a ne ono što recimo roditelji nameću svojoj deci. Meni je samo žao, što se tiče reprezentacije, ja nikad nisam dobio priliku da igram za reprezentaciju, niti me je neko pozvao recimo na pripreme. Imam utisak da, ako je neko rođen u Beogradu, Vojvodini, ima neku veću šansu da ga lakše primete.

Razgovarao: Ivan Spirić