VLASOTINCE-CRNA TRAVA

U današnje vreme, kada je u Srbiji gotovo svake godine sve manje stanovnika, taj trend nestajanja nikako da se zaustavi. Politički glasnogovornici govore da ima i povratka naših ljudi iz tuđine, ali to je svakako zanemarljiv procenat povratnika. U inostranstvo uglavnom odlaze mladi ljudi, najveći broj njih reprudoktivnog potencijala čija će deca biti rođena na tlu tuđe države što im kasnije daje dobre benefite da dobiju državljanstvo te države u kojoj su rođeni. Bolni su i poražavajući podaci kada su u pitanju nestajanje srpskih sela.

Na osnovu podataka relevantnih državnih institucija države Srbije istraživanja pokazuju da u Srbiji ima 4.709 sela, a čak 1.200 ih je u procesu nestajanja. Od toga u 200 sela nema nijednog stanovnika, 1.034 sela imaju manje od 100 stanovnika, 2.832 sela imaju više od 500 stanovnika, a 50.000 kuća na selu je prazno, 150.000 privremeno nastanjeno, a 200 sela nema meštane mlađe od 20 godina, dok u 86 odsto sela natalitet je u padu, a u 173 škole nastavu pohađa samo po jedan učenik. Tako nešto nije zaobišlo ni ove naše krajeve. Opština Crna Trava oživi samo u toku letnjih meseci, a zanemarljiv je broj ljudi u selima i mahalama koji iz nostalgije pohitaju da dođu do svojih urušenih domova. Tek ponegde ima vikendica i dobro uređen porodični dom, i to uglavnom onih dobrostojećih Crnotravaca. Slična situacija je i u opštini Vlasotince. Sela skoro da su prazna, a mnogo porodica došlo je da živi u Vlasotince, neki su se skrasili u većim gradovima Srbije i sada skoro da nema u selima mladeži i onih koji bi mogli da se dosele u gradu na reci Vlasini.

Jedna od retkih porodica koja se odlučila da iz Vojvođanske ravnice dođe u planinsko selo Donje Gare, na granici između dve opštine, Vlasotinca i Crne Trave, i na nadmorskoj visini od 650 metara, je petočlana porodica Stefanović. Glava porodice Ivan i njegova supruga Bosiljka, diplomirani inženjer ratarstva i povrtarstva. Njih i njihovo troje dece smo posetili u društvu sa Miodragom „Miškom” Nikolićem, izuzetno humanim i preduzimljivim radnikom i njegovom lepšom polovinom suprugom Marinom. Svi članovi porodice Stefanović dočekali su nas i ugostili kako to dolikuje pravim domaćinima. Posebno našem dolasku obradovalo se troje male dece, petogodišnji Stefan, zatim dve godine mlađa Milica, a sa svojim osmehom i dečjim čavrljanjem plenio je maleni dvogodišnji Lazar.

• Došli smo, eto, i udomili se u porodičnoj kući mojih dalekih predaka, koji su ovo imanje na kome se nalazimo kupili daleke 1937. godine. Moj otac Budimir rođen je ovde 1941. godine a sada kao 83-godišnjak živi kod brata blizanca u Novom Sadu. I tako, tek sagrađenu kuću mog pradede Bugari su u ratu 1943. godine zapalili, da bi je moji preci posle nekoliko godina obnovili. Mnogo muka i problema bilo je u ovom selu od strane bugarskih okupatora u ratnim godinama – upoznaje nas domaćin Ivan Stefanović sa događajima.

JUGpress: Gde ste vi rođeni i gde vas je sve životni put vodio?

I.Stefanović: Moji su od 1975. do 1997. godine živeli u Mladenovcu, a ja sam rođen u Beogradu, pošto u Mladenovcu nije bilo porodilišta. Potom smo se odselili u Rumenku, 1982. godine, gde je moj otac imao plac i on sada tamo živi sa mojim bratom blizancem. Ja sam posle Rumenke bio jedno vreme u Beču gde sam počeo da studiram, da bih posle bio u Bosni gde sam upoznao moju veliku ljubav, ovde prisutnu suprugu Bosiljku, sa kojom sam se oženio pre deset godina, a 2018. godine, ovaj naš brak uveli u zakonske okvire zvaničnim venčanjem.

JUGpress: Kada ste stigli u ovaj dom vaših dalekih predaka?

I.Stefanović: Ja sam ovde bio pre petnaestak godina i veoma mi se svideo ovaj kraj, a mi smo stigli 6. decembra 2021. godine sa naše dvoje dece, da bih se potom ovde rodio moj sin Lazar prošle godine. Eto sada živimo u poklonjenoj kući mog strica koji živi u obližnjem Jakovljevu. Ja sam inače bio ovde pre petnaestak godina i jako puno mi se svideo ovaj kraj, što je i osnovni razlog da i ja živim u Donje Gare, koje polako nestaje. Nema mladog naraštaja jedva da ima četrdesetak meštana, koji dobar deo godine ne žive ovde, već su razmileli čitavom Srbijom, radeći građevinske poslove za koje su oni zaista pravi majstori.

JUGpress: I kako vam je sada ovde?

I. Stefanović: – Ja i moja supruga smo prezadovoljni. Ovakvog mira i tišine nema nigde, a tek sve ovo zelenilo i čist planinski vazduh prosto vam daje novu snagu. Zaista nam je prelepo i kad to kažemo, ljudima u selu, oni vele da nismo normalni.

JUGpress: Pored opasnog psa čuvara vaše kuće, na ulazu u dvorišta, šta još imate od stoke?

I.Stefanović: – Imamo jednu kravu, i ona uskoro treba da se oteli, tako da će nam se za jedno tele povećati stočni fond krupne stoke. Imamo i kokoške, a neko vreme čuvali smo stado od 27 ovaca. Imali smo i kozu, ali su nam je ukrali. Ovde ima puno pašnjaka i našim kultivatorom i ručno kosimo travu spremajući seno za zimske dane. I dok mnogi letuju na moru, mi „letujemo” u livadama ovog prelepog kraja.

JUGpress: Ima te li možda pomoć i podršku ljudi iz društvene zajednice?

I.Stefanović: – Imamo, kako da nemamo. Tu pre svega mislim na sveštenike vlasotinačke crkve, kao i ljude iz manastira u Zavidincu. Ima zaista puno ljudi koji su nam pomogli i mi smo im zahvalni na tome. Za troje dece od strane države dobijamo dečje dodatke u visini propisanih novčanih iznosa. Dobili smo i bezkamatni kredit u iznosu od 250.000 dinara, od toga 50.000 dinara bespovratna pomoć opštine Vlasotince.

JUGpress: Kad stigne zime i ima puno snega, kako vam je tada?

I.Stefanović: Nije za sada bilo previše snega, ali kada ga je bilo nismo naišli na razumevanje onih koji održavaju ovaj put do naše kuće. Kao da su zaboravili da mi u tom delu živimo. Nadam se da toga neće biti ukoliko nam predstojaća zima i sneg budu pravili probleme.

Uz pomoć dobrih ljudi posle 2,5 godine

STIŽE STRUJA U DOM PORODICE STEFANOVIĆ

U današnje vreme skoro da je nezamislivo da jedna porodica u svom porodičnom domu nema struju. Zbog nekih ranijih dugovanja, najverovatnije, ova porodična kuća je isključena i ne može da koristi struju. Uz pomoć ljudi dobre volje, kao što su predsednik BMW moto kluba Vlasotince, Miodraga Nikolića i Dragana Vidosavljevića, kao i još nekolicine dobronamernih ljudi obezbeđena su i uplaćena novčana sredstva i ovih dana trebalo bi stigne struja u dom petočlane porodice Stefanović.

• Ja i moja porodica smo do neba zahvalni ljudima dobre volje koji su nam donirali novčana sredstva u iznosu potrebnog duga od 126.400 dinara, koje smo uplatili na žiro račun elektrodistribucije i sada se svakog dana nadamo da budemo priključeni kao potrošači na električnu energiju. Za sada koristimo panel ploče, ali se nadamo i pozivamo nadležne da nam priključe struju, koju ne koristimo od kako smo ovde stigli, a to je nešto više od 2,5 godina. (kraj)VS/LJS