LESKOVAC

Takva kakva je, malo doturena, malo oduzeta, statistika je, ipak, neumoljiva. Svaki treći stanovnik Leskovca pripada kategoriji penzionera, grad na svojoj teritoriji ima 44.182 korisnika svih vidova penzije, što je podatak koji, sam po sebi, naselje svrstava u vrh liste prosečno najstarijih.
O tome kako ovaj deo leskovčana živi, kakav mu je standard i ima li bilo kakve planove za sebe u skorijoj budućnosti, odgovore je teško dobiti. Nešto zbog apatije, ne manje opasne od vladajuće epidemije, nešto zbog urođene podozrivosti da se kroz anketno pitanje ne provuče nešto nepodobno, grad je mali, zna svako svakoga, odmah se dele ocene i obeležavanja.
Prosečan leskovački penzioner živi sa prosečnom penzijom od 22.707 dinara, upola manjom od prosečne penzije u Srbiji koja je u maju iznosila 44.182 dinara, u uslovima kada je za prosečnu potrošačku korpu najnužnijih namirnica potrebno izdvojiti vrtoglavih 75.000 dinara. Sirotinjski se, dakle, živi i sa dve penzije u porodici, ako ih uopšte ima. U uslovima visoke stope nezaposlenosti, ukoliko u porodici penzionera žive i potomci, život postaje teret pregolem, sveden na opstanak.
Zbog toga, nekadašnji graditelji Leskovca, od čijih je para i doprinosa zidan, danas žive u poluruiniranim zgradama gradskih četvrti kakve su Radničko naselje, Toma Kostić, Leteksovo, Solidarnost, Dubočica, u kojima su, u međuvremenu, postali vlasnici stambenog prostora, ali danas bez mogućnosti da u njegovo renoviranje ulože makar i jedan dinar.
I, ako su fasade svedočanstvo stanja spolja, ništa bolja situacija nije i u enterijeru stanova penzionera: ozbiljnije popravke unutrašnjosti postaju prava noćna mora, ne manje brige nastaju i pri donošenju odluka o zameni nameštaja, krupnijih kućnih aparata… Živi se sa onim što je stečeno pretodnih decenija.
Još je teže pretpostaviti kako žive poljoprivrednici korisnici penzija, kojima Fond penziono-invalidskog osiguranja (PIO) isplaćuje, prema zvaničnim podacima, 7.443 do 12.383 dinara mesečno.
Inače, penzioneri, kojih u Srbiji ima tačno 1.678.367 prema poslednjim podacima iz aprila, čine gotovo četvrtinu populacije. Nepoznato je koju potrošačku korpu mesečno pazare za 29.391 dinar prosečne penzije, i čime nadoknađuju razliku, ako to uopšte mogu. Uzimati u takvom stanju zdravo za gotovo priče o ekonomskom tigru i liderskim ekonomskim pozicijama u Evropi je, ipak, neozbiljno.
Zvaničnih istraživanja o socijalnom statusu ove kategorije stanovnišva nema. Nema ih u agendama niti u programima stranaka i partija na vlasti i u opoziciji, iako se, s vremena na vreme, čuju bučne najave da će i toga biti.

TRANZICIJA, DRŽAVA, I NjENI PODANICI

Penzioneri, dojučerašnji radnici i vlasnici nad ukupnim društvenim finansijskim i sredstvima za proizvodnju, proglašeni su u tranziciji za nesposobne da tom imovinom upravljaju, iako su je oni stekli, pa im je silom zbrzano donetih zakona, oduzeta. Najpre u korist države, a onda u korist privatnih vlasnika koji su je budzašto otkupljivali. Iako ni u ovoj oblasti nema istraživanja, osnovano je pretpostaviti da je tranzicijom, na jedan ili na drugi način, znatno umanjena osnovica za obračun današnjih penzija, a okazionom prodajom imovine i količina para namenjenih za penzije u budžetu države.
Domaći tranzicioneri su, mnogo suptilnije od američkih, skrajnuli i sredstva Fonda PIO ugrađena u infrastrukturu banja i balneo-klimatskih lečilišta u Srbiji, o parama iz doprinosa srpskih radnika za penziono osiguranje kojima je podizana infrastruktura jadranskih letovališta više niko i ne priča.

UDRUŽENjA ZA PRVU POMOĆ

Ostavljeni van sistema dnevnih događanja, a trošeći u radnom veku stečena uverenja da penzionerske dane treba provoditi u miru, bez prevelikog uplitanja u poslove kreatora stvarnosti, penzioneri su svedeni na tavorenje i pokušaje da, uključivanjem u neke vrste udruženja, ostvare svoj socijalni život.
Zahvaljujući posebnim izdvajanjima iz budžeta Republike i lokalne samouprave, udruženja penzionera u mogućnosti su da svojim najugroženijim članovima obezbede zimnicu, ogrev, banjsko lečenje besplatno ili pod povoljnim uslovima, preuzimajući tako ulogu nekadašnjih sindikata, iako su potencijalna politička sila par ekselans.
Takođe, iz posebnih fondova, organi Republike ili lokalna samouprava opredeljuju deo svojih budžeta za pomoć, u vidu gotovog novca za sve korisnike penzija, ili u vidu paketa sa hranom i higijenskim sredstvima za one sa najnižim primanjima.
Jasno je da takvi postupci jesu gašenje vatre, oni dolaze obično posle procena da je socijalno stanje u društvu pod visokom tenzijom, ali ne rešavaju problem na duži rok. I najslabije račundžije, naime, došle bi lako do podatka da je svaki od korisnika tokom svog radnog veka u fondove PIO uplatio znatno više para od onoga što mu se kroz penziju vraća, ali je za sada to podatak sa kojim niko ne zna šta bi. Nema sumnje da bi ogromna većina penzionera radije sama finansirala svoje odmore, banjska lečenja i nabavku sezonskih potrepština, samo ako bi to svojim penzijama mogla i da pokrije.
Za sada, takve su mogućnosti na dugačkom štapu.

N. Milićević