LESKOVAC
Tokom poluvremena veoma gledane košarkaške utakmice između Jugoslavije i Nemačke, 1. jula 1999. godine, gledaoci lokalne TV Leskovac su bili šokirani kada se tehničar ove televizijske stanice iznenada i neočekivano pojavio na njihovim TV ekranima. U petominutnom obraćanju upućenom svojim sugrađanima, očigledno nervozan, Ivan Novković emituje prethodno snimljenu video kasetu izražavajući svoje neslaganje sa politikom tadašnje lokalne vlasti, ali i državnog režima na nacionalnom nivou. Ovaj čin je bio ogroman presedan i još veće iznenađenje za to vreme, i to iz više razloga:
- TV Leskovac je bila pod potpunom kontrolom opštine, odnosno lokalne vlasti i radila je samo po instrukcijama i za interes lokalnog i državnog režima koji je u to vreme kontrolisao gotovo kompletan protok javnih informacija u Leskovcu. U neku ruku TV Leskovac je bila čak i radikalnija kopija nacionalne Radio Televizije Srbije, tada popularno nazvane „TV Bastilja“.
- Leskovac je od ostatka građana Srbije u vreme 90-tih bio obeležen kao „crveni“ i „komunistički“ grad. Ovo zbog konstantnih i ubedljivih izbornih pobeda političke partije Slobodana Miloševića na izborima. Leskovac nikada nije imao, kao mnogi drugi gradovi u Srbiji, lokalnu vlast sastavljenu od, na nacionalnom nivou opozicionih političkih partija. Samim tim, gotovo niko iz ostalih delova Srbije verovatno nije očekivao građanske antirežimske proteste u Leskovcu, tradicionalno snažnom uporištu Socijalističke partije Srbije.
- Ovo čin nije samo predstavljao „napad“ na lokalnu vlast, već pre svega i napad na državni režim, što je u to vreme bilo veoma opasno. Takođe, po prvi put i na jedinstven način je iskorišćen elektronski medij pod potpunom kontrolom režima da se zakaže građanski protest protiv tog istog nedemokratskog režima. Medijska blokada je barem na kratko bila prekinuta. Ovo je bio i prvi i poslednji slučaj u Srbiji da se jedan elektronski medij, kontrolisan od strane režima, iskoristi za zakazivanje protestnog okupljanja protiv tog istog režima.
Novković je tokom svog televizijskog obraćanja pozvao sve one sugrađane koji dele njegovo tada izneseno i već pomenuto mišljenje, da se četiri dana kasnije okupe u centru Leskovca i izraze svoje nezadovoljstvo delovanjem režima. Tako 5. jula 1999. godine oko 20 000 građana Leskovca, po procenama domaćih i stranih medija, odgovara na ovaj poziv i okuplja se u centru Leskovca, izražavajući svoje nezadovoljstvo opštom situacijom i stanjem prava građana u zemlji, ali pre svega i neslaganje sa tada aktuelnim delovanjem političara u lokalnoj vlasti, kao i onih na državnom nivou.
Dakle, tog 5. jula 1999. godine počinju građanski protesti koji traju još oko mesec i po dana, i to uprkos odmazdi režima oličenoj u hapšenju i ekspresnom osuđivanju i upućivanju na odsluženje zatvorskih kazni desetak osoba učesnika građanskog protesta, uključujući i više osnivača organizacije, Novkovića, Bratislava Stamenkovića i drugih. Uprkos pomenutim i raznim drugim represivnim naporima režima da proteste uguše, oni su nastavljeni i nakon pomenutih hapšenja koja su se desila već u prvih nekoliko dana nakon početka građanskih protesta u Leskovcu tog 5. jula 1999. godine. Pod vođstvom Gorana Mitrovića, direktora organizacije, građani i građanke kao što su Divna Stanković, Nevena Kostić i mnogi drugi, dnevno su se obraćali građanima sa improvizovane govornice u „širokoj čaršiji“ u centru Leskovca.
Nakon tačno 42 dana od početka građanskih protesta u Leskovcu, brojni građani koji su u njima direktno učestvovali, 15. avgusta 1999. godine formiraju Narodni parlament.
Zašto „narodni“? Zato što je organizacija narodna, brine o interesima naroda i formirana je od strane naroda.
Zašto „parlament“? Zato što i na lokalnom i na državnom nivou ima parlamenata (lokalne skupštine opština i gradova, Narodna skupština Rep. Srbije), ali samo u jednom, Udruženju „Narodni parlament, obični građani predstavljaju sami sebi umesto da ih predstavljaju političari, odnosno narodni poslanici i odbornici.
Od nastanka pa sve do demokratskih promena u zemlji 5. oktobra 2000. godine, Narodni parlament je uglavnom funkcionisao kao lokalni građanski pokret čiji su se članovi i volonteru aktivno zalagali za smenu lokalnog i državnog režima, te veoma posvećeno radili na projektu demokratskih promena. Kad je 5. oktobra 2000. godine do tih promena i došlo, odgovarajući na novonastalu situaciju u kojoj više nije bilo potrebe za delovanjem na poslu uklanjanja jednog nedemokratskog režima, organizacija je restruktuirana, sa jasno definisanim ciljevima i planovima budućeg delovanja u više oblasti od opšteg društvenog značaja.
Zbog angažovanja na polju realizacije projekta demokratskih promena 1999. i 2000. godine, Narodni parlament je u ime Leskovčana, učesnika građanskih protesta, tokom javne svečanosti održane 13. januara 2000. godine u Beogradu, primio plaketu i bronzanu statuetu pesnice koju je dodelio Narodni pokret „Otpor!“. Ovo je tada bilo najveće moguće priznanje za jednu organizaciju koja se zalagala za demokratske promene.
Tekst na plaketi: „Otpor! dodeljuje HEROJU OTPORA, gradu Leskovcu, PLAKETU za neizmeran doprinos u borbi za novu i slobodnu Srbiju„.
Tako je nastao Narodni parlament
Svako od nabrojanih iz Narodnog Parlamenta je dao svoj doprinos sa željom da se stvari u Leskovcu menjaju na bolje. Svako je platio odredjenu cenu. Zatvori, privodjenja, pritisci, pretnje. Svako od ljudi koji su izlazili na proteste je imao samo jedan cilj, da se Leskovac oslobodi straha, da ljudi mogu slobodno da razmišljaju i da kažu svoje mišljenje, da se otvore neki novi putevi koji bi dali bar neku nadu da može da se živi drugačije. Bas me interesuje, ko je kome obezbedio egzistenciju i porodicu. Niko iz Narodnog Parlamenta ko je tada učestvovao u tadašnjim dešavanjima nije dobio stalni posao, sem Ivana Novkovića koji ga je dobio tek pošto se priključio SNS'u. Nevena i Divna su nas napustile i nikad se nisu ovajdile nešto od ičega. Ja sam ostao bez posla u opštini u kojoj sam radio i tek sam dobio drugi posao godinu dana posle toga a dotle se preživljavalo iako je došla neka druga vlast. Ostali osmišljavaju projekte i realizuju ih a honorari su im ništa veči od prosečne plate u Srbiji. Lično bih sa svakim od njih ponovo stao rame uz rame jer su imali petlju da bez ikakvog materijalnog interesa izadju na crtu.
Joco, možda su Mileta isterali a možda i nisu. Ko će to znati. Ali je jezivo tačna Miletova rećčenica: “da je ovo deo projekta samohvalisanja ljudi koji su na tudjem radu i tudjim žrtvama obezbedili egzistenciju sebi i svojim porodicama.”
Mile, izmišljas ili nemas blage veze posto ti sigurno nisi ucestvovao u protestima. Ja jesam i znam da su svi pomenuti bili uključeni u proteste. Nego tebe nesto drugo muči. Mozda te isterali pa ti nije milo.
“Kakve veze svi nabrojani osim Novkovića i Bate imaju sa tim protestima ?”
Sta li si pa ti citao Mile? Jedino se Novkovic i Stamenkovic i pominju u tekstu. Ti si izgleda nesto tumacio izmedju redova – pustao film neki.
Kakve veze svi nabrojani osim Novkovića i Bate imaju sa tim protestima ? Nikakve. Neki su se priključili toj NVO koju reklamirate tek posle 5. oktobra. Sramota kako izvrćete činjenice. Gori ste od RTS-a iz Vučićevog vremena. kad objavljujete ovakve tekstove obavezni ste po zakonu da stavite: REKLAMA ! Ili da je ovo deo projekta samohvalisanja ljudi koji su na tudjem radu i tudjim žrtvama obezbedili egzistenciju sebi i svojim porodicama.