Otišao je poslednji čuvar sećanja na zlodela u logoru „12.februar“

   NIŠ

Vladimir Jovanović (94), poslednji svedok bekstva zarobljenika iz nacističkog logora „12.februar“ u Nišu, sahranjena je na Vrežinskom groblju, a sa njim je otišlo i živo svedočenje na 12. februar 1942. godine, kada je iz ovog kazamata uspelo da pobegne 105 zatočenika, dok je njih 42 ostalo na logorskim žicama. Bilo je to prvo organizovano bekstvo iz nekog od nacističkih  logora u Evropi. Vladimir je preminuo u noći između 11. i 12. februara i sa sobom odneo svedočanstvo o zločinima koji su počinjeni u niškom logoru, jauke logoraša koji su doprirali iz ćelija, muke kroz koje su logoraši prolazili, ali i nadu i veru u spas i da će baš neko od njih biti taj koji će preživeti sve te strahote.

                         Svake godine na dan obeležavanja proboja logora „12.februar“ Vladimir Jovanović bi odao poštu logarašima. Ove godine nije mogo da dođe i pokloni se njihovim senima, a nekako simbolično je otišao veče pre proboja logara. Do poslednjeg dana ga je služilo pamćenje pa je vrlo slikovito govorio o životu u logoru i postupanju nacista prema logorašima, o strepnjama kada će doći po njih i povesti ih na streljenje, o tome u kom logoru će konačno završiti jer su mnogi od njih internirani u nekom od logara u Evropi. Vladimir je niškom logoru proveo 42 dana, a bio je u nekoliko logara, u niškom, na Banjici i logor smrti u Mathauzenu.

                    „Kada smo doterani u logor iz sela Kravlja niko nije ništa govorio, niti pitao. Niko nas nije ni saslušavao. Svi smo očekivali nešto, šta niko nije znao. Imali smo prilike da gledamo kako izvode zarobljenike na streljanje. Svakog dana izvedu po nekoliko logoraša“, sećao se Vladimir Jovanović koji je 1944. boravio u niškom logoru, odakle je odveden na Banjicu, a odatle u Mathauzen.

                      Sećajući se dana provedenih u niškom logoruVladimir Jovanović je govorio da su tu bile zatočene žene, deca i odrasli svih nacionalnosti, a povremeno i stranci.

                       “Nemci su ovde, posle formiranja logara, dovozili ljude različitih nacionalnosti sa svih strana”, govorio je Vladimir Jovanović. “Za vreme okupacije ovaj logor sa stalno punio i praznio. Kroz logor je prošlo preko 30.000 ljudi, a oko 10 .000 njih je streljano na Bubnju. Svakoga dana smo svi koji smo bili ovde očekivali istu sudbinu. Posebno smo, posle svega, bili ponosni na goloruke logoraše koji su jurišali na nemačke stražare i bodljikavu živu kojom je logor bio ograđen. Nažalost neki od njih su ostali na žicama”, kazivao je Jovanović sećajući se tih dana.

                         Živa su bila sećanja i na Logor Banjica gde je proveo mesec dana. Pričao je o tome kako su logoraše vodili na straljanje, kako su ih pripremali za internaciju. U nekim od svojih priča se seća i stražara koji im je kazao da će jednog dana biti prebačeni za Nemačku.

                        “Mislio sam tada da idem na prinudni rad, ali me je sačekao najozloglošeniji logor smrti – Mathauzen”, sećao se Vladimir Jovanović. Dodaje da su morali da rade i na temparuri koja je bila i 40 stepeni ispod nule bez hrane. Mnogi to nisu mogli da izdrže. Padali su iscrpljeni od gladi i umora. Muke kroz koje su prolazili prekratili bi sebi tako što su se hvatali za bodljikave žice ili su ih stražari ubijali.

                         I Jovanović je  to vreme pomišljao da je smrt jedini način da se spasi muka, ali je odustajao od toga.

                        “Često sam od starijih dok sam bio dečak slušao da samo kukavice umiru tako. Nisam hteo da budem kukakvica i odustajao sam od toga”, govorio je Jovanović, poslednji svedok zločina u logoru “12.februar”. Uprkos tome što je kao dvadestogodišnji mladić bio primoran da radi do iznemoglosti, preživeo je sve strahote Drugog svetskog rata kao zarobljenik.  Posle njega ostaju samo istorijske činjenice.

Ostavite komentar

avatar
  Prati  
Obavesti me o
Проститутки Бишкека