LESKOVAC

Prvog petka devetog meseca ove godine, navršava se 80 godina od tzv „savezničkog“
bombardovanja Leskovca, najkrvavijeg i po posledicama najpogubnijeg događaja u istoriji
ovog grada. Ceo jedan ljudski vek, više nego dovoljno da nakon decenija postavljanja
otužno naivnog pitanja „zašto“ damo odgovor, drugima, a najpre sebi, i kažemo: ZATO.
Dakle, sigurno nije zbog uništavanja neprijateljske žive sile ili logistike,
niti zbog toga što je iznad rumunskih naftnih polja bilo oblačno, pa su, eto, negde
morali da istresu smrtonosni tovar. Leskovac je sravnjen sa zemljom iz drugog razloga.
Da bi se „raščistio“ teren za novodolazeću komunističku, preciznije titoističku vlast,
u kojoj nije bilo mesta za srpsko građansko tkivo, po definiciji kontrarevolucionarno,
pa prema tome jednako podložno uništenju kao i sam nacistički okupator. Možda i
više. Jer … nakon oeracije bombardovanja gradova, sledilo je dalje detaljno
„češljanje“ Srbije, pa tako, pored našeg gubilišta u Slavniku, imamo još oko 200
„pasjih grobalja“ posejanih po Srbiji na kojima su ljudi odvođeni i likvidirani bez
suđenja. Do sada je imenom popisano 60 hiljada, a procena je da je tako ukupno stradalo
trostruko više.
Bombardovanje Leskovca sledi nakon intenzivnih „diplomatskih“ aktivnosti
vođe jugoslovenskih komunista tokom prethodnog meseca avgusta, kada odlazi u posetu
Čerčilu u Napulj, i Papi Piju XII u Vatikan. U tom periodu Englezi vrše strahoviti
pritisak na jugoslovensku vladu u izbeglištvu da se odrekne generala Dragoljuba
Mihailovića i JVuO, odnosno naredi im da se stave pod komandu komunista i Josipa
Broza. Zbog toga nekoliko predsednika Vlade, ne pristajući na taj ultimatum, uzastopno
u kratkom periodu, podnose ostavku, da bi to breme faktički, palo na teret mladog
kralja Petra II.

Nakon bestijalnog uništavanja civilnog stanovništva i kulturnog nasleđa
Leskovca, poslata je jasna poruka, pošto se radilo o datumu kraljevog rođendana, šta će
biti sa ostatkom Srbije i srpskog etničkog prostora ukoliko se ne povinuje pomenutom
zahtevu. Ni nepunih nedelju dana nakon toga, sledi poznati proglas u kojem Vlada i

kralj pozivaju Mihailovića da se potčini komunistima, a da se oni koji to ne učine
imaju smatrati otpadnicima u očima saveznika. Nakon toga, demoralisana, u situaciji
kada se je odrekao njen vrhovni komandant i izdali saveznici, JVuO praktično ne
predstavlja relevantni borbeni faktor. Sa Leskovcem se kampanja bombardovanja na
ovom prostoru praktično završava. Svrha je očigledno postignuta.
U podeli uloga u ovoj jezivoj predstavi imamo: glavnog organizatora i posrednog
korisnika: Veliku Britaniju i njenog lidera Čerčila, Amerikance i njihove bombardere
kao buzdovan, i jugoslovenske komuniste i njihovog vođu kao krajnje korisnike. Ah, da:
možemo izdvojiti kao istorijski fenomen 20. veka, srpske komuniste, izrazitu glavninu
borbenih snaga celog partizanskog pokreta, potpuno ispranih mozgova, koji se u svom
ideološkom slepilu raduju pogibiji sopstvenog naroda, misleći da time uništavaju
klasnog neprijatelja. Da ova konstatacija nije preterana govore i svedočenja. Ficroj
Meklin, glavni izaslanik Vinstona Čerčila u vrhovnom štabu partizana, nakon što je
iznad Leskovca ostao oblak dima i vatre, beleži da partizani, koji su zajedno sa njim
sa bezbedne daljine posmatrali bombardovanje, radosno igraju kolo. Previše i za
njegov aristokratski stomak.

U Prijepolju, koje je takođe pretrpelo „savezničko“ bombardovanje radost
partizana je još eksplicitnija. Oni, dok bombe padaju na grad pevaju „Neka vide
četnici, za koga su saveznici!“
U ovoj deonici velike šahovske partije, Čerčil odnosi pobedu nad Staljinom,
time što se ne drži striktno klasno-ideoloških premisa u izboru saveznika, već
odluku donosi na osnovu dubljih geostrateških razloga. Izborom Broza za saveznika, on
obezbeđuje potiskivanje srpskog faktora, glavnog ruskog saveznika na Balkanu a
britanskog arhineprijatelja. Na negodovanje jednog od njegovih najbližih saradnika u
stilu: zar ćemo da podržimo da se tamo uspostavi komunistički režim – Čerčil
odgovara pitanjem: „Da li ćeš ti da živiš u toj zemlji?“
Ukratko: zato je bombardovan Leskovac.
Ostaje da razmotrimo jedno drugo zašto.

Legenda: Bombardovanje Leskovca. Beleška iz ratnog dnevnika Edvarda Benjamina
(Bendžamina), pilota „Liberatora“ 376. grupe (513. skvadron) bombardera Američkog
ratnog vazduhoplovstva, i njegova napomena: Nema lovaca (protivničkih), nema
protivvazdušne odbrane, grad uništen… (Preuzeto sa sajta https://www.harlequeen.org ,
izvor originala: blog veterana 376. grupe, administrator istoričar Edvard
Klindenin, potomak jednog od pilota koji su pripadali ovoj amerčkoj vazduhoplovnoj
jedinici koja je učestvovala u bombardovanju Leskovca.).
 OD ISTORIJE DO ZABLUDE: KO NAS JE I KOLIKO BOMBARDOVAO
Zašto se mi pravimo nevešti i od sopstvenih dželata izmišljamo i danas naše
„evropske partnere“? Izgleda da se rukovodimo crnohumornim aforizmom: „Dželat je
bio uz žrtvu, kad joj je bilo najteže“.
Zašto je prvi natpis na spomeniku žrtvama bombardovanja Leskovca 6. septembra

1944. (podignutom tek 1991!) glasio „Zahvalni Leskovčani“. Zamislite – „zahvalni
      Leskovčani“ – to je bilo, u najmanju ruku, ruganje našim precima koji su kao nedužni
      građani pobijeni od strane onih o čijem dolasku su sanjarili u mračnom kutku sobe uz
      Radio London. Istini za volju, oni koji su uz pomoć saveznika tako došli na vlast,
      zaista su bili zahvalni onima koji su na taj svirep način nestali sa ovog sveta i
      oslobodili njima prostor za novu državu bratstva i jedinstva dželata i žrtava.
      I sadašnji natpis koji stoji na spomeniku žrtvama bombardovanja govori mnogo o
      našoj nedorečenosti i konfuziji. „Spomen česma posvećena nedužnim žrtvama
      bombardovanja 1941 – 1944“. (Dobro, ajde i da je česma, nego ovih dana i ne radi – nema
      vode usred leta!) Ispada da je bombardovanje trajalo neprekidno četiri godine, a i
      dalje ne vidimo ko nas je to bombardovao ’44. (Amerikanci), a ko ’41. (Nemci). Jesu li to
      Rusi, Kinezi … Severna Koreja?

No, dobro – onaj koga su decenijama učili da su 2 i 2 = 6, mora, izgleda prvo da
„nauči“ da su 2 i 2 = 5, pre nego što otkrije tačan rezultat.
Kako je moguće da se i danas nesrazmerno više javno govori o nemačkom
bombardovanju Beograda 6. aprila 1941, negoli o „savezničkom“ bombardovanju
prestonice na Uskrs, 16. aprila 1944. godine, koje je po broju žrtava i posledicama bilo
gore nego ono kojim je objavljen rat tri godine ranije, i kada su najviše stradale
bolnice, porodilišta i druge zdravstvene ustanove?!
Svake godine, 6, aprila centralni dnevnik državne televizije počinje filmskim
zapisom zloglasnih štuka i meseršmita iznad Beograda, ali se „krvavog Uskrsa“
deset dana kasnije, nikako ne sećamo. Ne nalazimo za shodno da podsetimo, kako je među
ruševinama Beograda pronađena neeksplodirana bomba sa natpisom „Srećan Uskrs“. Na
ćirilici. Suza dostojna pažnja prema onima koji su toga dana nameravali da proslave
praznik u radosnom očekivanju brzog kraja rata. Umesto toga, pre nekoliko godina,
tačnije 2020. neko je našao za shodno da se toga dana 6. aprila nekoliko glavnih
gradskih simbola Beograda, oboji u boje Nemačke, savezne republike, kao znak naše
podrške onima koji trenutno najviše stradaju u borbi protiv korona virusa!

Kada čovek u jednom dahu pročita zapise sećanja svedoka bombardovanja
Leskovca, pretočene u knjigu Save Dimitrijevića „Kamenj na pamet“, pa izađe da se po
hiljaditi put prošeta ulicama grada u kojem je rođen i s kojim je srođen, obuzme ga
čudan osećaj. Odjednom shvati da patina koja već odavno prekriva objekte
socrealističke arhitekture, nije autentična i da su na tim mestima ili negde blizu
stajala originalna zdanja koja su dvostruko uništena: bombama i zaboravom i to onim
komandnim. Osećaj je verovatno ponečemu sličan, kao kada čovek u zrelim godinama
sazna da njegovi otac i majka nisu njegovi pravi, biološki roditelji. Neko je skoro
rekao da su ovaj grad gradili Srbi i Rusi (čuveni arhitekta Grigorije Samojlov) a
rušili Amerikanci (Englezi, svejedno) i komunisti.

Leskovac je od tog datuma trajno izmenjen. Toliko izmenjen da danas, u gradu
nesporne srpske tradicije i celokupne istorije, ako prošetate glavnom ulicom, na
prste jedne ruke možete nabrojati natpise na ćirilici. Sve ostalo je na latinici. Sve
više i na engleskom, „of skroz“. Na latinici su odreda i natpisi na kartonu koji stoje
zabodeni u gomile krompira i paradajza na pijaci. Moderni naši ljudi.
A pre sto i više godina, kada je srpska vojska oslobodila Beograd od
austrougraskog okupatora, srpski oficir, privremeni komandant grada, izdao je
naređenje da se u roku od dve nedelje svi natpisi na latinici imaju skinuti i zameniti
ćiriličnim. I bi urađeno.
Tako izmenjeni Leskovac i iščašena Srbija, međutim, već pola veka odbijaju da
shvate ko su i šta su. Još uvek se plače za „bratstvom i jedinstvom“ sa onima za čije su
oslobađanje od dve carske imperije, naši pradedovi davali živote, a oni čekali i
dočekali prvu priliku da zabiju nož u leđa.
 ISTINU NA VIDELO, ILI: NIJE LI LEGENDARNI RAJKO MITIĆ ONAJ NE
MANjE „LEGENDARNI PRLE“
Punih pet decenija mi gledamo legendarne „Otpisane“ – partizanski vestern
spektakl, u kojem Nemci u buljucima lete u vazduh od Prletovih bombi, te je prema broju
potamanjenih Švaba u toj seriji, Drugi svetski rat morao da se završi makar dve godine
ranije. Serija kojoj bi pravo ime trebalo da bude „Ufatiste li tog Prleta“ (poslednje
Hitlerove reči!) uglavnom je besramno svojatanje ilegalne aktivnosti, rivalskog
antifašističkog pokreta, kojem je pored mnogih, a što se krije kao zmija noge, pripadao,
recimo, i legendarni Rajko Mitić. Naravno, bez vatrometa pucnjave i gomile ubijenih
Nemaca, jer je za to letela glava običnih građana. Sećate se: sto za jednog. Neko je o
tome vodio računa, neko nije.
Tako se kultura sećanja kod nas svodi na „bilo, pa prošlo“, „bilo, ne povratilo
se“. Naravno – ne povratilo se, ali šta je to što je bilo. Ako ne znamo šta je stvarno
– povratiće se sigurno. Možda u drugačijem obliku, ali povratiće se. Donedavno smo
dobijali lekcije sa zapada, da previše konzumiramo istoriju i da, umesto u prošlost,
treba da gledamo u budućnost. U budućnost projektovanu po njihovoj meri, gde će deca
već od predškolskog uzrasta birati da li će da budu muško ili žensko, a u svakom
razredu će u uglu učionice stajati posuda s peskom za vršenje nužde dece koja odaberu

da budu mačke! I ceo neverovatni prtljag njihovih agendi sastavljenih od još
neverovatnijih gluposti i laži.
Znaju oni dobro da – ko gospodari prošlošću, gopodari sadašnjošću i
gospodariće budućnošću. Samo se mi idiotski gnušamo prošlosti, kao nekog balasta,
koji nas sprečava da gledamo u budućnost projektovanu na njihov način. Vreme u kojem
živimo samo je jedna tačka na dugoj liniji istorije. Ako ne vidimo odakle i kako ta
linija vodi do danas, ne možemo da znamo ni kuda nas to vodi dalje. Lebdimo kao
beznačajna čestica.

U svrhu našeg skidanja sa istorijskog dopinga, kojem smo se navodno podvrgli, besramno
je falsifikovan i jedan od naših najvećih pisaca, Borislav Pekić, te je pre par godina
kroz tv spotove i bilborde citirana tobože njegova misao da bi – parafraziram: „čovek
imao oči na potiljku, ako bi trebalo stalno da je zagledan u prošlost“. Naravno,
besraman je čin onih koji su to naručili, jer oni i ne znaju za osećaj stida. Sramota je
naša i samo naša, jer smo to dopustili i što slično dopuštamo svakog dana. I pri tome
se pravimo pametni. Što bi rekao Stevan Sremac: „Srbin, kad hoće da bude pametan, on
preuzme mišljenje neprijatelja“.
Dakle, citirana Pekićeva rečenica, nije svakako njegov stav o životu, to je samo
rečenica iz njegovog romana „Kako upokojiti vampira“. Ta rečenica, ta misao, taj
vrednosni stav, pripada glavnom liku iz romana, oficiru nacističke Nemačke, Konradu
Rutkovskom koji, vrativši se na mesto zločina, pokušava da umiri sopstvenu savest i
odagna aveti sopstvene krvave prošlosti, tako što će i sebi i drugima objasniti da se
u-prošlost-ne-treba-vraćati.
Citirana pouka brojnih zapadnih emisara, stoga jasno govori da ne smemo da se
vraćamo u sopstvenu istoriju, jer tamo ima mnoštvo ogavnih činjenica koje bi srušile
njihovu reputaciju, i takođe mnogo činjenica koje bi raspršile naš osećaj istorijske,
kulturološke i svake druge inferiornosti u odnosu na njih.
Zato, čitajte, slušajte i učite o pravoj istoriji svog naroda. Jedino tako ćete
upokojiti vampira.
Nebojša Stanković, diplomirani politikolog
Leskovac