NIŠ
Tekst o skulpturi niške carice iz Tvrdjave objavljen je u najuglednijem časopisu za arheologiju u Srbiji i sa velikim međunarodnim ugledom .To je značajna potvrda o tačnosti mog otkrića i da Niš ima jedinstvenu skulpturu kakve nema u svetu koja predstvalja ranovizantijsku carsku ženu. I ne samo to, stavili su njenu fotografiju na korice, što je velika čast. Objavljivanje teksta u ovako značajnom časopisu od velikog je značaja za mene, ali i sam Niš jer mislim da je važno da se Nišlije upoznaju sa tim šta imaju. Ono sto je Konstantinova glava za kasnu antiku to je skulptura carske žene za ranu Vizantiju, kaže dr Miša Rakocija iz Zavoda za zaštitu spomenika Niš. Tekst je objavljen u časopisu „Starinar“ Arheološkog instituta Beograd.
„ Jedina poznata sačuvana ranovizantijska mermerna statua žene u prirodnoj veličini (vis. 1,52 m, šir. 0,43 m, deb. 0,20 m), u celom vizantijskom carstvu, otkrivena je u Tvrđavi u Nišu 1931. godine. To što je vidno drugačija od znanih antičkih skulptura sa prostora grada, kako u načinu obrade i koncepciji, tako i po dosad neviđenoj odeći na mermernim statuama, otvorilo je mnoge nedoumice kod istraživača, koji su je ostavili po strani ne upuštajući se u njenu stilsku analizu, vreme nastanka, koga predstavlja i gde je stajala“, navodi se u rezimeu teksta.
Otmena blago zvonasta stola stegnuta je ispod grudi jednostavnim širokim pojasom od tkanine, ispod koga su sa prednje strane podvučena oba njegova kraja, koja padaju pravolinijski do ispod kolena a završavaju se dugim resama. Rese su tordirane i kosi zarezi su jedino svedočanstvo o težnji skulptora za minucioznom obradom detalja, koji su se s vremenom izgubili. Tu, u visini resa je na haljini naznačena široka traka u vidu donje bordure (optok) kao deo nadahnutog kroja. Ispod haljine pomalja se vrh obuće.
Stola je iznad pojasa nabrana tako da diskretno ali tačno oslikava grudi. Duboke paralelne kanelure duž bočnih strana u visini kuka a ispod laktova spuštaju se do zemlje dočaravajući nabiranje teške tkanine. S jednakom pažnjom obrađena prednja i zadnja strana skulpture ukazuju da je stajala na otvorenom prostoru, tako da je mogla da se sagleda sa svih strana. Poseduje sve karakteristike javnog spomenika, svečan i trijumfalni karakter, što je osobenost carske umetnosti.
„Skulptura je shematski obrađena od pravih, pomalo grubih linija. Blago zvonasta duga haljina shematizovanih nabora pokriva telo od vrata do obuće. Niška skulptura je sačuvala obrise žene zahvaljujući slobodnim naborima iznad pojasa oblikovanim tako da ukazuju na lepotu oblina grudi, kao još uvek živo sećanje na rimsku umetnost. Figura je diskretno strukirana zahvaljujući širokom i visokom postavljenom pojasu, pri čemu je naglašena izduženost i elegancija figure svojstvena ženskom telu. Na ovoj skulpturi još uvek se ogleda sinteza antike i hrišćanstva“, kaže dr Miša Rakocija.
Stilska analiza ukazuje na još uvek živo antičko nasleđe objedinjeno sa hrišćanskim shvatanjima kroja haljine i njena sličnost sa haljinama žena iz pratnje carice Teodore opredeljuje je u 6. vek i Justinijanovu epohu.
„Mišljenja smo da niška statua predstavlja nepoznatu carsku ženu koja je stajala na počasnom mestu ranovizantijskog Naisosa, jednako kao statua vizantijske carice Eufemije, majke cara Justinijana, na trgu u nevelikom utvrđenju lokaliteta Kulina kod Balajnca, ili statua cara Justinijana na kružnom forumu Justinijane Prime, Caričin grad“, dodaje dr Miša Rakocija.
Na prostoru današnje niške Tvrđave, nedaleko od mesta na kojem se, kako se pretpostavlja, nalazio gradski forum Naisusa, u različitim vremenima otkrivene su skulpture iz različitog doba. Fragmentovana porfirna glava tetrarha otkrivena je 1954. godine, datovana između 295. i 300. godine. Pozlaćena bronzana glava imperatora Konstantina Velikog pripadala je skulpturi u prirodnoj veličini i iskopana je 1900. godine, a opredeljena u period između 327. i 335. godine. Nekako na tom prostoru 1931. godine otkrivena je i mermerna statua ranovizantijske carske žene opredeljena u 6. stoleće.
Statua vizantijske carske žene ubedljivo je svedočanstvo o veličini i bogatstvu ranovizantijskog Naisosa i predstavlja urbani kontinuitet i nastavak građanske prakse iz antičkog Naisusa.