O premijeri komedije “Sećanje vode”

LESKOVAC
U leskovačkom Narodnom pozorištu sinoć je izvedena premijera komedije „Sećanja vode“, po tekstu engleske dramatičarke i glumice Šile Stivenson. Delo je napisano 1996. godine, a već 2000.g. dobija prestižnu nagradu „Lorens Olivije“ za najbolju komediju. To je pitka, višeslojna komedija, koja nije naša šolja čaja, to nije Nušić ili Sterija, a najmanje Rucante, već tipično engleska… sjajno napisana. Pozorišni komad „Sećanje vode“ je autobiografski, autorka ima četiri sestre, a i samo delo napisala je posle smrti svoje majke. Radnja ovog pozorišnog komada smeštena je u Jokširu , na severu Engleske, za vreme zime, kuća je odsečena, zbog snežne oluje, od spoljašnjeg sveta. U umetnosti, kao i u životu često – zapravo najčešće – imamo posla sa situacijama u kojima nam sahrane ili venčanja pružaju najbolju priliku, za sukob najbližih. Tema ovog pozorišneg dela je vanvremenska – porodično događanje – kada se okupljaju otuđene sestre radi sahrane majke.
Elem, spisateljica Šela Stivenson okuplja tri sestre: Terezu, najstariju sestru, nesrećnu domaćicu, koja preuzima na sebe najveći deo odgovornosti za brigu oko majke, zbog Alchajmerove bolesti; Meri je srednja sestra i po zanimanju lekar. U emotivnoj, petogodišnjoj vezi, je sa Majkom, oženjenim lekarom. Meri je kao tinejdžerka, sa četrnaest godina, dobila dete kojeg se odrekla. Doživljava niz interakcija sa duhom svoje majke; Ketrin je najmlađa i najbuntovnija sestra. Ima bujnu maštu, i stalno pokušava da privuče pažnju svojih sestara. Mrtva majka Vi, pojavljuje se, kao duh, nekoliko puta tokom predstave, vidljiva samo jednoj od njenih ćerki. Galeriju likova u spavaćoj sobi mrtve majke, gde se cela radnja odvija, upotpunjuju: Terezin dugotrpeljivi suprug Frenk i Merin ljubavnik Majk.
Kako se tri žene okupljaju nakon više godina razdvajanja, sva njihova stara rivalstva, skrivene laži i izdaje, polako isplivavaju na površinu, a konzumiranje viskija i marihuane, dovodi do toga da sećanja blede i zamućuju se, a „porodični“ demoni izbijaju na površinu i uzimaju svoj danak. Deluje izveštačeno, i diskusija o tome kako voda zadržava tragove onoga što je kroz nju prošlo. ( Samo da znate: voda sve pamti. Ali stvarno!) Sve tri, pod uticajem opijata, ponovo postaju devojčice koje se kikoću, dok prevrću majčinu garderobu. I dok sestre ne prestaju da se prepiru, pripremajući se za odlazak na sahranu, nad njima bdi duh majke.
Odgledao sam obe premijere. I, kakvi su mi utisci? Pomešani. Šekspirovski rečeno – „Mnogo buke ni oko čega“. Čuveni Rus, Konstantin Stanislavski, glumac i režiser je za lošu predstavu govorio „Ne verujem!“ Predstava mi deluje površno, bledo, neuigrano, kao da nema neko svoje čvrsto uporište, kao da stoji na staklenim nogama i samo što ne padne. U režiji gošće g.Đorđević „Sećanje vode“ nema stvarnog života, jer nije uspela u najvažnijoj stvari: da junaci budu korporalna, a ne simbolična ljudska bića. Nije dovoljno uspela da razvije unutrašnje snage likova, koje daju ovoj komediji veoma jake emocije i ekspresije. Dobili smo, uglavnom, konverzacionu komediju, s više zadržavanja na isečke iz sredine nego na modeliranju i razvoju događaja iz života lica. Rediteljka g. Đorđević insistira na neukusno, namešteno pozerstvo i deklemovanje, sa izrazima karakterističnim za banalne i plitke komedije. Najiritirajuća stvar – preglumljivanje i preterano kreveljenje g. Dimitrijević (Ketrin) – bilo je mučno gledati i užasno smeta, ipak je ovo sahrana. Režija pored ove brutalne neukusnosti i karikiranja ličnosti, kao da je Ketrin izašla iz psihijatarske ustanove (To nije persiflaža ili šmira, već ogoljeno i karikaturalno samozadovoljno preglumljavanje, glumatanje, kreveljenje, prenemaganje,) izradila je neke scene hladne, bez života!? Stiče se utisak da rediteljka, u pojedinim fazama predstave, gubi rediteljsku palicu u vođenju predstave, koja je kao na klackalici: čas gore – čas dole, nešto između, pa smo dobili nepretencioznu, nedorečenu, predstavu napravljenu da zabavi i nasmeje!? Tempo, dinamika predstave, kao osnovni elementi komedije, izgubljeni u prevodu? Od najavljene predstave u maniru jednog Almodovara – omnipotencija, evaluacija – liht roze. Bez pretenzija da naturam svoje mišljenje, ubedljivosti umetničkog izraza umnogome je smetao stil režijskog rešenja, kao i pogrešna podela uloga, sem u dva slučaja. To se toliko primećuje da ta dva lika, kod kojih je podela izuzetno uspela: Meri (Maje Janković) i Terezin suprug Frenk (Dragana Bože Marjanovića), štrče daleko ispred svih ostalih. Rediteljka g. Olja Đorđević k.g. upropastila je odličan i nagrađivan tekst. Mislim, da je g. Đorđević, zalutala na sceni LNP, samo ne znam za koje pare. Šteta! Problem LNP, već duže vreme, je u rediteljima. Koji, kao gosti, režiraju predstave, a u njihovim pristupima pozorišnom delu nedostaje: studiozna dramska analiza, maštovitost i, što je posebno upadljivo, temeljan rad sa glumcima.
U prikazu se istakla odlična igra Maje Janković kao srednje sestre Meri. G. Janković dominira na pozorišnoj sceni, lakoćom i ubedljivosti glumačkog izraza, izvrsno je donela onaj pritisak životne promašenosti, gorčinu tegoba života, kao i tinjanje poslednjih varnica vehamentnosti, uz svo ogorčenja koje svakodnevno utapa u očajanje i rezignaciju.A, češće, i u alkoholu i marihuani. Njoj verujete kada je na sceni. Vođena svojim talentom ostvarila je izuzetno upečatljivu ulogu, gradeći lik žene svesne svoje ranjivosti; samouvereno se krećući pozorišnom scenom, sigurna u svoje glumačko umeće. Njene pauze između reči u rečenici – „u tim detaljima se krije veličina glume“ (Tarkovski) – su prirodne, stvarne, životne. U svim svojim menama g. Janković tačna, razumljivog glasa tokom cele predstave; njen govor tela je podudaran se trenutnim emocijama, koje se toliko vidljivo ocrtavaju na njenom licu. Skoncetrisana na ulogu, puna samopouzdanja, veličanstvena. Ne volim poređenja, čak su i nepotrebna, štetna, suvišna i banalna, ali ne mogu se oteti utisku da me gospođa Janković i stasom i glasom, ali prvenstveno svojim glumačkim talentom podseća na veličanstvenu Kseniju Jovanović. (Izvinjavam se g. Maji Janković na ovom poređenju) Frenk g. Marjanovića – ličnost nezadovoljna svojim životom i poslom, u koji nema poverenja, niti ga je briga – baš takav. Pokazuje zavidnu glumačku veštinu prostudiranim tehničkim sredstvima, od diskretne gestikulacije, mimike do dobro postavljenog glasa, koji se razgovetno čuo i razumeo i kada je bio najtiši. U predstavi učestvuju i: Petra Dimitrijević, Tanja Krčmarik, Filip Radivojević, Suzana Grujić. Režiju potpisuje Olja Đorđević k.g., scenografiju Damjan Parasović k.g., a kostimografiju Sava Stefanović.
Lep dan, i svako dobro. Ma gde bili.
dr Vjačeslav Nešić

Prati
Obavesti me o
guest
3 Komentara
Najnoviji
Najstariji Najviše glasova
Inline Feedbacks
Prikaži sve komentare
Pcelica Maja
Pcelica Maja
21 dana pre

Profesore, drago mi je sto i dalje pisete pozorisne kritike, i sto ih Ljilja objavljuje. Puno pozdrava od Vase bivse studentice.

Student Privatnog
Student Privatnog
21 dana pre

Zdra'o Profo. Drago mi je da i pored svega i dalje ideš u pozorište, ĉak i kada gledaš novobritanske Glembajeve.
Pozdrav i čuvajte se!

Molijer
Molijer
22 dana pre

Izgleda da sam ipak pogodio sa neodlaskom na premijere ovog komada. U nadi da će kroz igru ansambl NPL popraviti predstavu, hvala profesoru Nešiću na kritici.