LESKOVAC
Želimir Žilnik je rođen 1942. u Nišu i jedan je od najznačajnijih reditelja nezavisne produkcije. Za svoj film „Rani radovi“ osvojio je 1969. Zlatnog medveda na Berlinaleu. Snimio je četrdesetak filmova, a zbog mnogih je bio ideološki kritikovan i suđen u bivšoj Jugoslaviji.
Ovo je intervju koji je dao za leksovački nedeljnik Nova Naša reč.
NNR: Završili ste prava. Šta je to što vas je nateralo umesto da branite filmadžije kao pravnik, vi budete taj koga advokati treba da brane od države na sudu zbog filma?
ŽŽ: U to vreme na Akademije se išlo tek po nekom završenom fakultetu. Takav je bio sistem do otprilike početka 60-ih godina. Režija je bila specijalizovano studiranje. Opet, činjenica je da mi je pravni fakultet mnogo pomogao u životu, čak mogu da kažem i spasao filmsku karijeru, zato što sam 3-4 puta imao ozbiljnih optužbi zbog filmova, pa sam ja to sam branio i svuda uspeo da nekako izveslam iz tih optužbi.
NNR: Kakva mora da bude tema da bi vas zaintrigirala da snimite film o tome?
ŽŽ: Pravljenje filmova je uvek spoj nekih znanja tehničke prirode iz te vizuelne umetnosti, a drugo je nešto što se dešava u svim umetničkim disciplinama, nešto što vas najpre emotivno pogodi, nešto što je u skladu sa vrednostima u okviru kojih vi razmišljate. Samo snimanje i rad na filmu je dosta komplikovan posao. Pravljenje dugometražnog filma je kao da pravite kuću. Što veći filmski spektakl to veća zgrada, otprilike. Tu uvek imate odluku šta ćete da radite i u koju svrhu, koji bi efekat voleli da izazovete, kako da nađete osnovni novac za investiciju i da uvek radite sa ekipom ljudi. Čak i kada bi pravili biografski film, reportažni sa vama na primer, ja bih morao prvo sa vama da se dogovorim koji su elementi vašeg života koji ne samo mene interesuju, nega na koji i vi pristajete da budu javno eksponirani. Znači, kad bih ja sad snimao, a sad znam da snimam i ton i sliku, i vi budete pred kamerom, to bi morao da bude proizvod našeg dogovora. Zamislite kako to komplikovano izgleda kad imate 10-15 glumaca, nekih 300 statista s jedne strane kamere, a s druge tridesetak ljudi od scenografa, vlasuljara, kostimografa, asistenta snimatelja, ton-majstora i ostalih koji pomažu reditelju… Nemoguće bi bilo raditi, a da ste u svađi sa svima. U tom smislu je film pogrešno predstavljen samo kao delo reditelja, ali reditelj je taj koji odlučuje i pokušava da tu stavr artikuliše prema nekom svom planu i vizijama. Meni teme mogu da budu i sudbine ljudi.
NNR: Da li vam se čini da ste prihvaćeniji u svetu nego kod nas?
ŽŽ: Mi smo mala zemlja, sa nekoliko miliona stanovnika i skoro nijednim bioskopom. I ipak se pokaže film u 4-5 bioskopa. Prošle godine se, npr. prikazala jedna velika retrospektiva u Berlinu sa 28 filmova, pa u Španiji, Rusiji, Gruziji, sad imam poziv za Lisabon. To jeste mnogo zemalja, ali kad bi podelili opet bi došli do jedne projekcije. To je interes za neke filmove koji su drukčiji od nekog klasičnog pristupa. Opet, dešavaju se neke neobične stvari. Prošle godine se pojavila jedna Kinsekinja, mislio sam da je turistkinja koja je zalutala. Rekla je da je interesuju moji filmovi i da ona vodi filmski program na nekoliko kulturnih centara na Tajvanu. Pitao sam se šta ću ja tamo… Ona je insistrirala, poslali su mi i avionsku kartu i ja sam otišao na Tajvan. Organizovala je tronedeljnu turneju, meni bilo lepo, ali mi nije bilo jasno zašto njih to interesuje. Onda mi je objasnila da su oni bili pod američkim uticajem, što sam i sam znao. Kaže prošlo je to vreme, sad smo kinesko ostrvo, svi smo Kinezi i Amerikanci su nam rekli da ih Kina kreditira i finansira i da oni neće da se svađaju sa Kinom zbog Tajvana. Pošto se vraćamo pod komunizam, interesuje nas to što je ta zemlja Jugoslavija i pod komunizmom mogla nekako da živi, radi i proizvodi, te upravo to želimo da vidimo iz vaših filmova, jer se plašimo da nas kineski socijalizam ne uguši.
NNR: Junaci vaših filmova su obični ljudi, oni koji misle da je njihov život dosadan, a onda vi pokažete da običan čovek ima mnogo filmskih priča.
ŽŽ: Sada imate i dosta filmova u svetu gde su te priče običnih ljudi postigle i veliki komercijalni uspeh. Npr, film o onom milioneru iz Indije… Sad ćete to na svakih par godina imati i među kanskim pobednicima, Oskarovcima, nije to ništa neuobičajeno. Olakšavajuća okolnost je što vi, kad ste u kontaktu sa takozvanim običnim ljudima, ne slušate laži, mistifikacije i neke narcističke priče, nego pratite neki stvarni ritam i korake kako ljudi uspevaju da prežive život koji je težak. Znamo da u životu ima lepih stvari, finih momenata, euforije, sreće, ali sve ukupno život nije laka stvar, komplikovan je sa svake tačke gledišta, od zdravlja, obrazovanja i zaposlenja do emotivnih odnosa. Među običnim ljudima imamo sjajne osobe. Zamislite da moramo da imamo za uzore naše političare. Pa mi bi morali da imamo šljam za uzore!
NNR: Kako gledate na tehnološki bum? Nema više filmskih traka, ali nam se paralelno s tim i bioskoska publika izgubila.
ŽŽ: Tehnologija je neverovatno olakšala proces pravljenja filmskih slika. Otprilike kao što danas iz Beograda do Leskovca kolima dođete za tri sata, a nekad ste fijakerom išli tri dana i dođete polumrtvi. To je dovelo do povećanog broja predmeta nastalog od tih pokretnih slika, a tu ne možemo odmah da uočomo kvalitet, koji evidentno postoji. Nekad je bio samo Felini, Bergman i Kurosava. Danas, ako gledalac nije upućen, teško će ih pronaći u bioskopskom repertoaru. Ali na internetu očas posla. Da nije te moderne tehnologije ja ne bih uradio ni peti deo onoga što sam snimio. Jedna kamera i kompjuter danas menjaju ono što su nekad radili tehničari tonskog studija i laboratorija sa 500 upošljenika. Tako je i sa bioskopom. Gasi se po celom svetu, jer vi pokretne slike gledate po kućama. Na televizijskim programima dnevno gledamo po deset filmova, to je nekad bilo nezamislivo. Takođe i sve više je svetskih regiona koji proizvode filmove. Pre 10-15 godina nije bilo, recimo, kineskog filma. Sad imate i onaj spektakularni, ali i divan realističan kineski film. Gledao sam njihove filmovae, kao da ih je Žika Pavlović radio! Fascinantno. Gledao sam i afričke filmove… Srećemo se sa jednom novom kulturom. Široko je polje za one koje film interesuje.
NNR: Gde je tu mesto za srpski film?
ŽŽ: Srpski film se stanjio i smanjio, kao i srpska država. U onoj većoj zemlji smo imali veću konkurenciju, pa je to bilo i stimulativno. Nismo izgubljen slučaj, ima nekoliko filmova koji se i meni dopadaju. Na primer, filmovi Novkovića, mladog Đorđevića, Mina Đukić je prošle godine napravila dobar film… to su samo neka od imena. Neki od filmova se prikažu i na nekim svetskim festivalima, uspevaju da izdrže tu konkurenciju, Vuk Ršumović je lepo prošao na nemačkom festivalu, gde je dobio prvu, a ja treću nagradu. Lično, u ovim godinama nagrada mi znači da se nekom moj film dopao. Ne treba mi nikakav drugi stimulans od moje stimulacije koju planiram godinama unapred.
NNR: Koliko vi učite iz svojih filmova?
ŽŽ: Pre par godina sam uradio film „Jedna žena jedan vek“ o jednoj dami, gospođi ili drugarici, kakogod, koja je imala sto godina kad smo počeli da snimamo. Dragica Srzentić joj je ime. Bio je to film potpuno posvećen jednoj biografiji. Kad sam je sreo čuo sam njeno sećanje na protekli vek, jer je ona pobegla, zajedno sa svojom braćom, dvadesetih godina prošlog veka od italijanskog fašizma iz Istre u Beograd. Proživela je jedan vrlo buran, rizičan i interesantan život koji je odveo i u zatvore i u razne situacije, na primer u Beogradu je bila uz izdavačko preduzeće Ota i Pavla Bihaljija, koje se zvalo Nolit i koje je bilo jedno od najjačih izdavačkih kuća pre Drugog svetskog rata u Evropi, jer su se svi intelektualci, koji su bili kritični prema fašizmu u jednom trenutku okupili u Beogradu… Ona je komunicirala sa njima, pa se onda udala za jednog našeg pesnika Popovića, pa imala drugog muža, Srzentića, koji je bio član Komunističke partije i Politbiroa još pre Tita, ali koji je istovremeno bio i visoki službenik u Narodnoj banci Jugoslavije. Kad sam je pitao kako je to bilo moguće, rekla je da se sada priča falsifikovana istorija. U mnogim ustanovama Kraljevine Jugoslavije bilo je levičara i komunista ukoliko je atmosfera bila antifašistička. Ona je radila u privilegovanom preduzeću koje je izvozilo poljoprivredne proizvode i sa njom je bilo 15 najistaknutijih komunista koji su bili zapošljeni kao ekonomisti, činovnici i koji se nisu kao takvi izjašnjavali. Naravno, neki od njih su uhapšeni, stradali su, ali je ona znala sve to od, npr. Milovana Đilasa, Moše Pijade, Vlada Popovića… Seća se i 1937. kada je došao neki novajlija, Tito, i svima je bio čudno kako je elegantan. On im je objasnio da moraju da budu doterani i u odelu, jer ako budu obučeni kao obični radnici i aktivisti, onda će ih lakše prepoznati i uhapsiti. Kad je počeo drugi svetski rat ona je otišla u partizane, jer joj je muž bio u grupi koja je pokrenula ustanak u Crnoj Gori. Tamo je jedno vreme bila i zatvorena u Albaniji, ali se nekako izvukla i prišla jedinicama Svetomira Vukmirovića Tempa. Tito i Ranković su nju i njenog muža zvali na Vis i odatle ih poslali po zadatku London, gde će ona da vodi emisiju na BBC-ju, a on da skuplja ekonomsku pomoć. Tu sam mislio da je Dragica matora, zaboravlja, priča koješta. napravili smo pauzu u snimanju, jer sam ja tih dana imao poziv da idem u London sa jednim drugim filmom, ali, kad sam već tamo odem u BBC. To je jedna velika zgradurina, predstavim se i kažem da me interesuje 1943. i 1944. godina i emisije za Balkan. Oni ukucaju u kompjuter i kažu da ima 130 emisija. Pitam da li je bila novinarka Dragica Srzentić? Kažu vodila je 53 emisije i da li mi trebaju transkripti tih emisija. Ona je i 1948. godine nosila Staljinu Titov odgovor na rezoluciju… Tu se vidi koliko snaga dokumentarnog filma može biti veća od svih drugih medija, a to je pokazala činjenica kad sam pre nekih godinu dana dobio poziv sa istorijske katedre Stenford univerziteta u Kaliforniji. Želeli su da pokažu taj film sa nekim svedoćenjima za koja su proveravali da li su tačna, ali svi udžbenici istorije u istočnim zemljama, a naročito u eks Jugoslaviji pišu falsifikovanu istoriju i faktografiju. Tako sam ja na Stenfordu imao tri dana prikazivanja i slušao diskusije, jer tamo sada imate profesore i studente iz Rusije, Poljske, Srbije, Hrvatske, itd. Taj naš film kao medij je prosto ključ koji vam otvara vrata i stvalja vas u situaciju da pomoću njega i vi dobijete odgovore koji vas interesuju ili pitanja koja vam se čine mistifikovanim.
Ovde nije u pitanju ničiji intelektualni nivo. Ne verujem da iko sumnja u kvalitet intervjua. Gospodin ili gospodja vam ukazuje na prisutsvo i poltronstvo nekih i-opet-i-ovde-privilegovanih-komentatora koje će vam se, nažalost, pre ili kasnije obiti o glavu.
Onaj ko tvrdi da ovo nije dobar intervju, nema veze sa novinarstvom. Ne razumem u kom kontekstu se pominje “Milička”, jer, niti ona ima veze sa ovim tekstom, niti ja imam bilo kakve veze sa pomenutom. Nepotpisanom čitaocu smetaju dobri tekstovi u NNN, jer, očigledno, nadmašuju njegov intelektualni nivo
Dobar intervju, profesionalno uradjen
Tako je isto taj isti raspaljivao Miličku:
– Divna si, super si, jedina si objektivna, drugi su fuj, samo napred, da imam gde da zapljunem vlast,.
Pa sad prešo ovde.