NIŠ

Novi roman književnika iz Niša Vladimira Vučkovića „Hromi“, pisan je po istinitom događaju iz vremena neposredno pre Drugog svetskog rata i povezuje Niš kao grad sa njegovim zaleđem, prostorom oko Suve planine, poznatijim kao Zaplanje. Kroz sudbinu nekoliko likova u romanu, pisac je prikazao pravi dodir čoveka sa životom i to najpre kroz ljubav, a zatim i kroz mržnju i zlo. Kroz ceo roman se provlači kako se sudbina ruga ljudima u životu.                       

Iako kod glavnog junaka pobeđuje loša strana ljudske prirode, čini se da on najbolje vidi stvarnost, iako je zamagljena svakodnevnicom. Jedno od pitanja romana je da li ljudi uopšte vide stvarnost onakvu kakva jeste ili samo onako kako je zamišljaju i kako im odgovara.

                    

„Književnost i treba da se bavi realnim pitanjima i problemima ljudskog postojanja i to svim aspektima. Mračni deo čovekove duše je tu možda najvažniji, pa je to, pored ljubavi i jedna od tema romana „Hromi“.

                     

“ Pitanje smisla života svi vole da postavljaju, ali je malo pravih odgovora. Kako stvarnost vide glavni junaci romana, a kako će to doživeti čitaoci?“, kažeVladimir Vučković.  „Vreme i strpljenje su dva najvažnija faktora kojim se to pobeđuje”, dodaje.

                      Tajni putevi sudbine su nedokučivi i sa tim se treba nositi kroz život. Kako to čini jedna od glavnih junakinja romana – najlepša žena svoga vremena koja je muža prevarila na najbestidniji način? Kako je ona izdržala probu vremena i života? Roman nudi odgovor, ali je pitanje da li će se dopasti čitaocima. Možda je to najbolje definisao Radovan Beli Marković, kada je u recenziji kazao da je „Hromi“, u stvari, roman o ubijanju ljudske duše.

                        „Krajnji odgovor može biti i u shvatanju da je sve osim istine, ljubavi i praštanja podložno prilagođavanju.

                        Nesavršenost čoveka je u romanu došla do izražaja i to možda do vrhunca, sa porukom da je porušena ljudska duša najopasnija.

                         “Gubljenje iluzije o ljudima i svetu, ipak sve to pobeđuje“, ističe pisac.

                         Poznato je da su sve ljubavne priče na neki način nedorečene – to se vidi u romanu „Hromi“, gde je na jednoj strani savršena ljubav oličena u punoći odnosa i iskrenosti, a na drugoj su zablude. „Zablude najlepše pevaju“, govorio je pesnik Branko Miljković, jedan od najgenijalnijih Srba.

                         Posebna tema romana je borba sa samim sobom, borba dobrih i rđavih strasti, borba sa zlom prirodom u sebi.

                        „Nameće se i pitanje kako i koliko se treba boriti protiv svoje prirode, kako čovek vlada svojom tamnom stranom? Da li svoju prirodu treba obuzdavati, ukrotiti ili je pustiti da se razvija do neslućenih visina ili samouništenja? Život modernog čoveka je posebna provera iskonske ljudske prirode. U romanu postoje neki odgovori o tome.

                   Mnogi smatraju da je roman “Hromi”, u stvari, priča o đavolu koji nema srca, mrzi istinu i ne ume da voli. To je samo deo koji sa onom drugom stranom ljudske prirode, ljubavnom, pokretačkom čini celinu romana“, zaključio je Vučković.

                             U staroj srpskoj narodnoj tradiciji glavni đavo je Hromi Daba, kao naslednik još starijeg Daboga koji se u srpskim bajkama pojavljivao kao najveći protivnik Božiji, kao biće koje proždire ljudske duše.

                              Kasnije, Dabog je u srpskoj tradiciji bio i bog vukova, a oni su predstavljali inkarnaciju ljudskih duša. Po Veselinu Čajkanoviću, Sv. Mrata je upravljao vukovima među kojima je i hromi.

                        Hromi Daba je najstariji đavo, pa se negde zvao i starac. Sv. Ilija je gromovima i munjama pobio đavole, spasao se samo hromi. To je i uticalo da naslov romana bude tako određen, otkriva pisac.

                         Možda je Dejan Stojiljković, jedan od najboljih mlađih modernih srpskih pisaca, najbolje objasnio roman, kada je rekao da čovek ne mora biti hrom samo u ruku ili nogu već i u dušu.