NJUJORK
(DW)
Američki lingvista i filozof Noam Čomski je ikona leve intelektualne
scene. Za quantara.de, portal DW-a koji se bavi dijalogom sa islamskim
svetom, Čomski govori o bliskoistočnoj politici i zbegovima u pravcu
Evrope.
qantara.de: Uskoro ističe predsednički mandat Baraka Obame. Šta ostaje
iza njega na Bliskom Istoku, s obzirom da je svojevremeno u Kairu
držao govor koji se smatra istorijskim?
Noam Čomski: Obamin govor u Kairu sam još tada doživeo kao sadržinski
prazan. Nisam puno očekivao i mislim da se to osećanje potvrdilo.
Pozitivno u njegovoj vladavini jeste to da nije upotrebljavao
ekstremno nasilje i agresiju, kao što je njegov prethodnih učinio
zloćudnom invazijom Iraka, najvećim zločinom ovog veka. Sa druge
strane, dogovor koji je sklopljen sa Iranom mora se pozitivno oceniti.
To je moglo mnogo ranije da se desi. Ipak mislim da je bolje imati
sporazum nego nemati ga nikako. Obama na Bliskom Istoku ostavlja
globalizovani rat dronovima, koji je označio početak nove ere
međunarodnog terorizma. Mislim da će se to raširiti. Neće se raširiti
samo tehnologija dronova već će se pokazati da je ona upotrebljiva za
akcije raznih terorističkih grupacija. U slučaju Arapskog proleća,
Obama je, isto kao i njegovi saveznici, najpre podržavao postojeće
diktature dokle god je mogao. Osim toga, posle tih prevrata je urađeno
sve da se ponovo uspostavi stari sistem.
U Egiptu, ali i u Siriji postoje izuzetno žilave arapske diktature. Da
li je Arapsko proleće definitivno propalo?
To u stvari ne znamo. Postojala su određena dostignuća, sada
doživljavamo nazadak. Postojale su značajne promene koje su mogle
predstavljati bazu. Na primer, u Egiptu je značajne uspehe postigao
radnički pokret koji je bio vodeći u Arapskom proleću. Verujem da Al
Sisijeva diktatura nije u stanju da reši ogromne probleme Egipta.
Arapsko proleće je bilo tek jedna od brojnih faza na putu do slobode i
demokratije. Ipak, u Siriji je na delu drukčiji scenario. Zemlja tone
u samouništenje. Svi koraci koji su do sada preduzimani da se
katastrofa zaustavi samo su povećali haos. Ono što nam je u Siriji
stvarno potrebno jeste – manje nasilja.
Koliko je američka administracija odgovorna za tu imploziju?
Teško je reći. Asadov režim je apsolutno monstruozan i odgovoran je za
veliki deo zločina u Siriji. „Islamska država“ je još jedna
monstruoznost. Al Nusra kao predstavnik Al Kaide u Siriji neznatno se
razlikuje od „Islamske države“. Međutim, mnoge druge grupacije su
tesno povezane sa njima. Kurdske grupe su uspele da odbrane svoju
teritoriju i da uspostave unutar nje poprilično koherentan sistem. No,
postoje brojne druge grupacije, kao što su lokalne paravojske i delovi
nekadašnjeg pokreta za reforme kao i još neki demokratski elementi.
Međutim i dalje je sporno koliko oni mogu uticati na sukob. Stručnajci
kao što je iskusni bliskoistočni dopisnik Robert Fisk smatraju da njih
u stvari i nema. Drugi smatraju da ih ima i da imaju znatan uticaj. U
suštini, u Siriji postoji mnoštvo grupacija. Zato su trenutno primetni
tek mali koraci ka primirju, i to nije razlog za optimizam, ali je još
uvek bolje od potpune autodestrukcije Sirije.
Što se tiče Irana, u sporazumu o atomskoj energiji jedni vide ogroman
uspeh Obamine administracije, a drugi smatraju da će to dovesti do
atomskog naoružavanja arapsko-sunitskih država. Zašto Vi mislite da je
sporazum dobar?
Mislim da je to uspeh. No, mislim da se ukupna tematika ne predstavlja
korektno. Pravi poželjni korak bi bio da se uzme ozbiljno raspoloženje
u iranskoj, arapskoj pa i globalnoj javnosti i da se stvori region bez
atomskog oružja. To je Obama i obećao. Sporazum je korak napred. Ne
znamo ni mi, ali ni američka tajna služba, da li je Iran zaista
nameravao da razvije atomsko oružje. Pa sve i da je obogaćivanje urana
Irancima omogućilo razvoj atomskog oružja, mora se biti pošten i reći
da taj potencijal imaju mnoge države na planeti, u stvari, u osnovi to
može svako ko raspolaže atomskom tehnologijom. Ipak, generalno uzev,
smatram da je sporazum bio korak napred.
Da li je američka administracija imala bilo kakve uspehe u politici
prema palestinsko-izraelskom konfliktu?
Ni na koji način, ako zanemarimo deklaracije o namerama. Osim toga,
moramo konstatovati da Obamina administracija spada u one američke
vlade koje su čak najviše podržavale izraelsku ekspanziju. Dok ostatak
sveta kritikuje Izrael zbog politike izgradnje naselja na okupiranim
teritorijama, Sjedinjene Države podržavaju Izrael u tome. U Vašingtonu
postoji vojna, diplomatska, privredna, čak i ideološka podrška
nastavku izgradnje tih naselja. Obamin značajan potez, jedan od
malobrojnih koji su naišli na odjek u javnosti bio je korišćenje veta
u Savetu bezbednosti Ujedinjenih nacija u februaru 2011. Predložena
rezolucija je faktički podržavala zvaničnu američku politiku,
zahtevajući ograničenje gradnje naselja. Obama je, međutim, smatrao da
bi rezolucija bila prepreka miru. Trenutno Vašington pregovara sa
Netanjahuom – o povećanju finansijske podrške. Ona faktički dovodi do
povećanja obima gradnje naselja. Sa druge strane smo u slučaju Gaze
istovremeno imali bezobzirne napade Izraela koje su SAD podržavale.
Trenutno je u Evropi sve više nacionalizma i desnog ekstremizma. Ljudi
koji su u Evropu pobegli pred bliskoistočnim užasom na sebe navlače
gnev desničarskih i islamofobnih grupacija. Smatrate li da će te
društvene snage sve više jačati?
Veoma je zanimljivo pobliže pogledati takozvanu izbegličku krizu. U
Austriji, da navedemo samo taj primer, jedan neonacista je na korak od
potpunog političkog uspeha. Pri tom Austrija nije primila toliko
izbeglica kao druge zemlje. Švedska je pokazala najviše razumevanja za
izbeglice, primajući između 150.000 i 160.000 sa ukupno deset miliona
stanovnika. To znači da sada 1,5 odsto stanovništva čine izbeglice. To
je drukčije u zemljama poput Libana, zemlja je siromašna, trenutno i
ne broji izbeglice, ali stanovništvo se i do 40 odsto sastoji od njih.
Čak 25 odsto su ljudi iz Sirije. Isto se odnosi i na Jordan koji je
primio veliki broj izbeglica. U poređenju sa njima Evropa jedva da je
nešto uradila.
Naravno, postavlja se pitanje, odakle uopšte toliki ljudi koji beže.
Uglavnom potiču sa Bliskog istoka, ali i iz Afrike. Evropa ima svoju
dugu priču u Africi. Poslednji vekovi su bili obeleženi
iskorišćavanjem i pljačkanjem afričkog kontinenta. Posledice se
osećaju sve do danas i spadaju u uzroke bega mnogih Afrikanaca u
Evropu. Na Bliskom istoku su brojni uzroci doveli do izbegličkog
talasa koji traje. Jedan od važnih razloga je američka i britanska
invazija na Irak, koja je potpuno razorila državu. Iračani i dalje
beže iz svoje zemlje pred sektaškim sukobom koji pre invazije na taj
način nije postojao. Kada se sve to bolje osmotri onda se vidi da
postoje određene države koje su svojom politikom izazvale izbeglički
talas u regionu – a među tim državama su Sjedinjene Američke Države,
velika Britanija i druge evropske zemlje.