Nešić: „Joakim Vujić“ u Leskovcu

LESKOVAC

U Leskovcu je od 23. do 30. septembra održan 57. Festival profesionalnih pozorišta Srbije „Joakim Vujić“, pod nazivom: Gledamo se!
Nemam nameru, niti je svrha ovog teksta da držim pridike i propoved, ne želeći pritome nikome da namećem svoje poglede na pozorište, koje je i samo propoved – efemerna iluzija – i kao svaka umetnost je veštačaka i samo simbolizuje istinu. Samo hoću da iznesem svoj stav, bez želje da o njemu raspravljam,ni sa kim.
Ko je učestvovao i ko je sve nagrade dobio imate na stranicama nedeljnika Nova naša reč, pa se obavestite. Ja ću o nećem drugom.
Vašar je bio, a na vašaru, po običaju, sve i svašta! Bez ljutnje, molim, gospodo zaljubljenici u pozorišnu umetnost! No stress! Sinonim za reč festival je reč vašar i obe nisu srpske reči. Zato je i pišem da se g-din Joakim ne ljuti, ne zbog sebe. Razumemo se, zar ne? Idemo dalje! To dalje je moj nemir i nespokoj: kako je moguće da narodni običaj, vašar, koji traje najviše 1-2 dana, postane svakodnevica i vrhunac života u Srbiji. Kako smo uspeli da od jednog minornog događaja, kakav je vašar, a koji se uobičajno odigravao na periferiji varoši, napravimo Vašarište od Srbije, koje traje, evo, godinama!? Pa čak i u umetnosti koja je sama po sebi revolucionarna, jer je uvek bunt i pobuna, borba za stavove!? Jer, ako su ove pozorišne predstave, izvedene na sceni LNP, najbolje što srpska pozorišna scena ima, onda smo u velikom problemu. Velikom. Samo u ovakvoj Srbiji, vašarskoj, moguća je gračaničko-karikaturalna „Antigona“ kojoj više priliči naslov „Antigona iz Lapljeg Sela“ i kojoj nije mesto na „Joakim Vujiću“! Savremenost „Antigone“ se ne ogleda u tome da Antigona obuče helanke i obuje baletanke. Jok, more! Uz sav haos, huku i nesnosnu buku na pozornici, ono što je nedostajalo, da bi sama predstava bila „kompletna“, To je ringišpil, onaj ispred leskovačkog Kulturnog centra, šatre sa igrom Ko nabije, taj dobije, Kod Marike na karike, Bradata žena, a da bi sva čula bila u funkciji, raspaljena skara! I naravno, ne daj bože bez njega, njegovo visokoblagorodije i intelektualna gromada Simo Spasić, sa megafonom, kao narator iliti antički Hor; on najbolje komunicira sa ovakvom Antigonom!
Samo u ovakvoj Srbiji je moguće da zbog selektorovog eskapizama nemamo nijednu predstavu koja govori o problemima naše svakodnevnice, koju smo očekivali i na koju odgovorno i senzibilno pozorište mora kritički da reaguje – zbog večnih ljudskih tema: kršenja ljudskih prava, nedemokratske vlasti, nejednakosti pred zakonom, liberalnog kapitalizma; zbog siromaštva većine stanovništa, korupcije u svim sferama života, lopovluka, pokvarenjaštva, karijerizama, vrtloglavog bogaćenje pripadnika SNS, estradizacije javnog života. Kada sve ovo imate na umu, onda nije čudo što reditelj „Antigone“, inače vrlo uspešan, posle predstave kaže da više nema Antigone i da je ovo postpobunjeničko vreme!? Moja primedba, iznesena na Okruglom stolu kritike, bila je da u Srbiji itekako ima Antigona, naveo sam desetak imena, i da ovo nije postpobunjeničko vreme. Naprotiv. Jer, ako su rediteljeve konstantacije tačne, onda treba da se svi uhvatimo za ruke i udavimo u mutnu Maricu. „Znači, jedino bitno iz ove priče o Antigoni je to da Antigona mora da postoji dok postoji zločin. Sve ostalo je prodavanje magle.“ (P.L.)
Nagradu stručnog žirija za dramsku predstavu u celini dobilo je Regionalno pozorište Novi Pazar i Kulturni centar Novi Pazar za predstavu „Ako dugo gledaš u ponor“, a za režiju reditelj istoimene predstave, Zlatko Paković. Zašto ovo naglašavam? Gospodin Paković je od jednog nepozorišnog teksta, svojim dramaturškim i rediteljskim istraživanjima i umećem, napravio predstavu koja je dobila skoro sve nagrade na Sterijinom pozorju i na „Joakimu Vujiću“; dok je rediteljka, naše leskovačka predstava „Sećanje vode“, Olja Đorđević od jednog genijalnog teksta, nakon što ga je iskasapila i unakazila svojom dramatizacijom i režijom, sačinila predstavu, koja je samo zahvaljujući izuzetnom glumačkom ansamblu LNP i njihovim glumačkim bravurama bila u ovakvoj konkurenciji dostojna „Joakima Vujića“. Od tragedije: gubitka preostalog roditelja, majke – kada umru roditelji, ničije si dete. Nema više sećanje na tebe, ni priča iz života. Ostaje samo ono čega si u stanju da se setiš – svojim rediteljskim postupcima klizila je, ne prema komediji, nego prema farsi. Gđa Đorđević ne shvata da su sećanja ljudima nešto najdragocenije i da nije slučajno što su obojena poetsko-rašomonskim sjajem. Međutim, glumci su, kao vrsni poznavaoci svoje umetnosti, predstavu podigli na najvišu moguću lestvicu glumačkog umeća. Ono što je te večeri pokazala g-đa Suzana Grujić je vrh srpskog glumišta: da gledaš, skamenjen, širom otvorenih očiju, ustiju, u isto vreme srećan što prisustvuješ retkom događaju: času glume na otvorenoj pozorišnoj sceni i blistavoj umetničkkoj poetici. Da se smrzneš, što kažu klinci. Filip Radivojević, te večeri, glumčina. Za oboje, duboki naklon.
Lep dan, bistar um, i svako dobro. Ma gde bili.
Dr Vjačeslav Nešić
P.S. Nakon svake predstave, održavao se je Okrugli sto kritike. Tri puta sam govorio, samo ja i Jugoslav Tomić, sva tri puta su me prekidali, sa obrazloženjem da ne mogu tako da govorim i mislim! Pri tome ja nikog nisam vređao, psovao, koristio govor mržnje, bio nepristojan i bezobrazan. Ma, jok more! Samo sam iznosio svoje mišljenje o predstavama. Javni govor i kritika je ukinuta.Ne znaju nesrećnici, da je diskusija na OSK efemerna pojava: ko čuje čuje, ko ne čuje još bolje, i da sećanje na nju traje do izlaska iz pozorišne sale u pozorišni foaje na koktel, kako je fensi, a u stvari na piće i roštilj. Međutim,ovde na stranicama Nove naše reči mogu izreći svoje mišljenje, bez da me prekidaju i cenzurišu. Zato će ovaj tekst, moj bunt i moj stav o celom pozorišnom događaju, na moje veliko zadovoljstvo, osvanuti na stranicama NNR, i na njima ostati dugi niz godina, za naredne generacije da čitaju: kako je nekad bilo na 57. Festivalu profesionalnih pozorišta Srbije „Joakim Vujić“.

Vjačeslav Nešić

Prati
Obavesti me o
guest
1 Komentar
Najnoviji
Najstariji Najviše glasova
Inline Feedbacks
Prikaži sve komentare
Student Privatnog
Student Privatnog
8 meseca pre

Ala ste kriticni prema pozorisnoj sceni Srbije. Leskovacka najbolja prestava. Slazem se i ja.