LESKOVAC
(Aleksandar Stojanović: Putopis)
Nešto pre ponoći smo autobusom krenuli put Rima, i u večni grad smo stigli rano ujutru. Zora je bila hladna, pa su se neke koleginice pokajale što se nisu toplije obukle za šetnju avenijama negdašnjeg carskog grada. Vođa puta nas je usmeravao, ukazujući nam na znamenitosti Rima, kojih ima toliko, da bi bilo neozbiljno nabrajati ih ovde. Posebno mesto u mom srcu pripada Koloseumu, mestu drevnog nadmetanja, smrti i krvi. Zatim, tu su još i Rimski forum, Bazilika Svetog Petra, i Fontana di Trevi, omiljeno mesto za bacanje novčića, zarad ostvarenja želja i rešavanja problema. Tu su i razne druge građevine teško zamislive starosti. Najjači utisak sam, ipak, poneo sa mesta gde se nalazi neki drevni hram, na čijem stubu je, do dana današnjeg, ostao ožiljak eksera, kojim je, u doba Rimske Republike, bio prikucan odsečeni jezik nekog neposlušnog konzula. Neverovatno je kako istorija ovog mesta izvire iz svake, pa i najmanje, pore.
U kasnim popodnevnim satima tog istog dana, krenuli smo dalje. Ovoga puta, išli smo prema obali, gde je bio usidren ogromni putnički brod. Čekali smo da se autobusi smeste u garažu prekookeanaša, a nakon toga smo i sami bili raspoređeni u trokrevetne i četvorokrevetne sobe.
Mogu da vam kažem da su sledećih dvadesetak sati za mene bili najuzbudljiviji za sve vreme te naše desetodnevne avanture. Ne toliko zbog dinamičnog socijalnog života, kojeg nije manjkalo, koliko zbog činjenice da plovim morskim drumovima kojima su svojevremeno harale bande španskih, italijanskih, francuskih i berberskih gusara. Na momente, činilo mi se da sam u daljini, neodređenoj i nejasnoj, mogao da vidim jarbole ukrašene zastavom, na kojoj se ocrtavaju ljudske lobanje i sablje. Kao da u slanom vazduhu osećam vibraciju izazvanu topovskom paljbom i pomorskom bitkom između nekog kraljevskog galeona, koji prevozi žito i začin iz dalekih zemalja Azije, i krvožednih, danas mistifikovanih, bukanira, kojima je zarada osnovni motiv u životu.
Podno nas, u nezamislivim dubinama mora i onoga što ono sa sobom nosi, kao da osećam podvodni svet, večito dalek i uvek mističan. Neodređene stvari su uvek budile maštu ljudi, a kod mene bude jednog radoznalog klinca koji je većim delom života, više od svega, voleo dinosauruse i druga preistorijska čuda. Da li u ovom trenutku, dok plovimo, neka od davno otpisanih zverki pliva oko nas, čekajući pogodan trenutak da svojim masivnim čeljustima označi kraj svakoj nadi? Naravno, pitanja su, kao i odgovori, nedorečeni i nedovršeni. Mediteran zauzima vrlo važno mesto u istoriji civilizacije. Poseban je, od ovog krstarenja, i za mene.
Morski kolos je neumoljivo lomio samopouzdanje plavom beskraju, dok smo se mi njihali u ritmu morske oluje, koja nas je zadesila još iste večeri. Njoj je naročit stimulans dao onaj uzani prolaz između Korzike i Sardinije. Zbog talasa i vetra, vožnja brodom je za mnoge bila mučna. Neki moji saputnici su se žalili na vrtoglavicu i nagon za povraćanjem, plašeći se morske bolesti. Da su još malo pili vinjak i koka kolu, verovatno bi počeli da se plaše i Krakena iz morskih ambisa. Što se mene tiče, ja sam bio neraspoložen za pijanstvo, te sam zaspao dubokim, stabilnim snom, pripremajući se za jutro na otvorenom moru i događaje od kojih me samo noć deli.
(Nastaviće se…)