BEOGRAD

(Politika – Poverenik za informacije Rodoljub Šabić)

Nizu vesti kojima već duže vreme Savamala puni stranice naših novina i emisije elektronskih medija, prošle sedmice pridružila se još jedna, ovaj put ne o nekom svečanom, promotivnom dešavanju već, nažalost, o nečem, najblaže rečeno, sasvim nepoželjnom, skandaloznom. Reč je o događaju u kome su „nepoznata lica” koja su bila u pratnji gradonačelnika Beograda od novinara koji je bezuspešno pokušavao da postavi pitanja gradonačelniku, istovremeno snimajući događaj mobilnim telefonom, oduzela aparat i obrisala snimke u njemu.

 

Kratkotrajna dilema u vezi sa tim da li su „nepoznata lica” pripadnici gradonačelnikovog privatnog obezbeđenja ili komunalne policije razrešena je relativno brzo – potvrđeno je da je reč o pripadniku komunalne policije.

 

Nezavisno od toga, već za početak bismo morali konstatovati da je reč o neshvatljivom, potpuno besmislenom postupku. Toliko besmislenom da se s razlogom nameće pitanje da li je uopšte bio motivisan željom da se uništi „neprijatni” snimak ili je motiv zapravo bio da se demonstrira „malo” sile, da bi se, blago rečeno „demotivisali” novinari koji postavljaju nepoželjna pitanja.

 

Postupak je besmislen sa faktičkog stanovišta jer policajci valjda znaju (ili bi bar morali znati) da je brisanje, odnosno uništavanje digitalnih zapisa znatno složenija operacija od prostog korišćenja opcije „delete” na samom telefonu. I da se „obrisani” zapisi mogu obnoviti odnosno povratiti bez većeg problema npr. opcijom „recycle bin” koju su uostalom novinari i iskoristili i vrlo brzo posle samog događaja snimak prikazali javnosti.

 

I s pravnog stanovišta, postupak je besmislen. Besmislen, jer predstavlja očigledno prekoračenje ovlašćenja i kršenje više ustavnih i zakonskih garancija građana generalno, a novinara posebno. Već i površan pogled na Zakon o komunalnoj policiji (čl. 22) ili Zakon o policiji (čl. 60) koji uređuju okolnosti pod kojima se uopšte može oduzeti neka stvar, to potvrđuje. A budući da u konkretnom slučaju nije reč o oduzimanju „bilo kakve stvari”, već stvari koja u savremenim uslovima gotovo da je deo čovekove ličnosti, to otvara čitav niz delikatnih pitanja.

 

Najkraće, za kratko vreme, čak i lapidarnim pregledom tuđeg telefona moguće je upoznati se sa nizom zanimljivih stvari. Od fotografija, zabeleški, liste kontakata, pa do „istorije komunikacije” odnosno tzv. zadržanih podataka čijom obradom se ni policija, imajući u vidu ustavne garancije, ne sme baviti bez odluke suda. Ovakva eventualna povreda privatnosti u slučaju novinara ima dodatnu težinu jer podrazumeva ugrožavanje još jedne, za demokratsko društvo izuzetno važne garancije – tajnosti novinarskog izvora.

 

Bez obzira na nesumnjiv značaj pomenutog, rekao bih da posebnu pažnju zaslužuje nešto „trivijalnije”, nešto u vezi sa postupanjem policije ne samo u ovom slučaju već generalno.

 

Prethodno valja podsetiti na član 34 Zakona o policiji (primenjuje se i na komunalnu policiju) koji izričito predviđa da će se ovlašćeno službeno lice pre početka primene ovlašćenja predstaviti pokazivanjem službene značke i legitimacije. Pa, s tim u vezi, podsetiti na to da je na „izbrisanom” snimku javnost imala priliku da vidi nešto što s tim nema baš nikakve veze. Naprotiv, mogla je da vidi da novinari postavljaju pitanje – „Možemo li da vidimo vaše legitimacije?” i da dobijaju kratak i „jasan” odgovor – „Ne može!”

 

Od svih nedopustivih postupaka u konkretnom slučaju ovaj je najnedopustiviji i na njega se mora najoštrije reagovati. Izostane li to, nameće se pitanje – da li neko zaista misli da za zaustavljanje, zabranjivanje, oduzimanje, brisanje i slična ograničavanja prava građana, dovoljna „legitimacija” može da bude to što je taj ko to čini „u pratnji” nekog „važnog”? A i odgovor se nameće – ne može! Nedopustivo je.