Nastavnica informatike Marija Anđelković : Majka , nastavnica, trener 24/7

LESKOVAC

Marija Anđelković je nastavnik informatike i računarstva u pet škola: „Bora Stanković“ u Bogojevcu i Guberevcu, „Đura Jakšić“ u Turekovcu i u dve leskovačke škole „Kosta Stamenković“ i „Vuk Karadžić“. U normalnim uslovima po rasporedu je svakog dana u jednoj školi, osim ponedeljka, kada je u Guberevcu i Bogojevcu.

„Naporno jeste, ali sam navikla“ kaže Marija i dodaje da ima 317 učenika u 18 odelenja.

„Onda je dišlo vanredno stanje i počeli smo da radimo kako nikad nismo do sada. Sad, nakon 20-ak dana smo se već uhodali i sve ide nekim svojim tokom, ali je u početku bilo mnogo problema. Trebalo je obučiti kolege, izaći jedni drugima u susret, formirati grupe, platforme, gugl učionice, a to smo radili mi „informatičari“… Susretali smo se sa svakakvim pitanjima, od onih ne radi mi računar, ili kako da se negde ulogujem, kako da formiram gugl učionicu, do mase smešnih pitanja za nas koji smo upućenu u tu temu. S druge strane, jasno mi je da postroje kolege, pogotovu stariji koje, možda sve ovo i ne interesuje, ali su sada morali da to savladaju kako bi mogli da imaju kontakt sa učenicima i još su to morali da savladaju za par dana. Pritom je dodatni problem bio i to što se sve radilo od kuće, uz pomoć telefona, nije bilo direktnog kontakta… Pritom ja imam i roditelje koji su penzioneri i ne mogu da izlaze iz kuće, kao i blizance stare četiri godine… Prve nedelja sam spavala u proseku 2-3 sata, moj mozak jednostavno nije bio u stanju da obradi toliku količinu informacija. Pet direktora, svaki na sličan, ali opet različit način tumače uputstva koja stignu iz ministarstva. I svako ti za svoju školu i nastavnike pošalje mejl, pa onda jednoj školi treba nešto da pošalješ, drugoj drugo, trećoj kombinaciju prve i četvrte… Sve u svemu, sad je sve došlo na svoje i uspevamo da funkcionišemo.“

Đaci su se, kao i obično kada je moderna tehnologija, brže prilagodili korišćenju mobilnih sredstava za učenje, primećuje Marija.

„Stvarno su izuzetni, izašli su u susret razrednim starešinama koji baš i nisu vični korišćenju kompjutera, tableta, android-telefona… Pomogli su im da formiraju viber grupe, da uđu u komunikaciju s svima… Problem što se mog predmeta tiče je što on iziskuje računar. Može da ga zameni tablet ili telefon, ali je deci komplikovanije da nešto programiraju na telefonu, da vežbu iz eksela urade na telefonu, nego na računaru. Mogu samo da nagađam kako izgleda u kući gde su oba roditelja prosvetni radnici, imaju dvoje dece školskog uzrasta i samo jedan računar u kući…“

Marija smatra da nastava preko RTS-a dosta pomaže.

„Nešto su moji učenici već prošli, pa sada praktično obnavljaju znanje, a vežbe rade sami. Domaće zadatke im šaljem u viober grupu, usmerim ih na određenu video-lekciju na jutjubu ili sa nekog sajta gde je to detaljno objašnjeno. Tu dolazimo do onog problema jer nemaju sva deca adekvatne tehničke mogućnosti da to urade, dešava se da imaju loš internet, imaju samo telefon, jer sam svesna da čak i ja, koja sam tome vična, neku vežbu iz eksela teško mogu da odradim na telefonu. U školi imamo računare, mada je i tu opremljenost različita, ali je jasno da je mnogo lakše raditi kada deca direktno rade na računaru, pa makar to bilo i u grupi. Deca odrade vežbu, neko slika i pošalje kako je uradio, neko pošalje čitav fajl, pa meni stigne stotinak poruka. Uglavnom su zadaci dobro urađeni, jer i oni između sebe komuniciraju, pa otklanjaju greške. Funkcionišemo tako što i oni, kada im nešto nije jasno, pitaju u našoj viber grupi, to vide svi ostali, pa je i meni lakše da odgovarim, jer sigurno još neko ima taj problem. I tako na kraju dobijem većinom tačno urađene zadatke. Ovo je jedinstvena prilika kada je prepisivanje, dobacivanje i pomaganje dozvoljeno, ali, realno, svi se znamo i ja znam ko koliko zna. Ništa se ne može drastično promeniti u ovih par nedelja vanrednog stanja. Uostalom, kad-tad ćemo da se sretnemo u učionici, pa ćemo i tada lako da proverimo ko je koliko naučio.“

Pored nastavničkih obaveza, Marija vodi i školu košarke za devojčice u OŠ „Kosta Stamenković“.

„Moglo bi da se kaže da smo mi istureno odelenje ŽKK „Dubočica“. To je praktično mini-basket i mlađe pionirke, uzrast od drugog do petog razreda. Ima i par devojčica iz prvog razreda, ali to su mlađe sestre koje žele da treniraju sa starijom sestrom, pa im izlazimo u susret. Kako sada nema treninga, nema okupljanja, i njima šaljem šta treba da rade i kako da koliko-toliko treniraju u ovim uslovima.“

Na kraju Marija ističe da je njen cilj da decu uspe da zainteresuje da vežbaju i da rade kao da i idu u školu, da ne shvate sve ovo kao neki školski raspust i da se opuste.

„Pritom moramo da pazimo i da ih ne opteretimo previše… Sve je ovo novo, kako za njih, tako i za nas, uhodavamo se u pokretu i mislim da ćemo na kraju, kada sve ovo prođe, svi izaći bogatiji za jedno novo iskustvo.“

Prati
Obavesti me o
guest

0 Komentara
Inline Feedbacks
Prikaži sve komentare