LESKOVAC

Povodom 78. godina od savezničkog bombardovanja Leskovca, delegacija gradskog odbora Narodne stranke, danas je položila venac ispred spomen-česme i time odala počast nevino stradilim žrtvama, saopšteno je iz te stranke.

“Ne postoji tragičniji dan ni sat u istoriji Leskovca, upravo od srede 6. septembra 1944. godine. Iako do sada nije utvrđen koncizan broj poginulih, poznata su imena 819. civila, a istoričari tvrde da je mučkim bombardovanjem nastradalo između 1000 i 3000 ljudi od ukupno 24.000, koliko ih Leskovac imao uoči rata.
Da li je pravi razlog bombardovanja što se, po nekim dojavama, u gradu navodno nalazilo 15.000 bugarskih i oko 5.000 nemačkih vojnika, tj. da bi se osujetilo povlačenje Nemaca iz Grčke ili je bombardovanje od saveznika tražio lično Koča Popović, komandant Glavnog štaba NOV za Srbiju, iz nekih drugih razloga, ne može se dati jednostavan odgovor.

Nakon otvaranja arhiva Sjedinjenih Američkih Država, istoričari tvrde da postoje dokumenta koja govore, kako je jugoslovenski komunista Koča Popović planirao bombardovanje Leskovca i drugih gradova južne Srbije, kao i to da je sa brda Petrovac lično posmatrao 28. „prijateljskih“ bombardera uz pratnji 20. lovaca kako sručuju 69. tona tepih bombi.
Razoreno je uže gradsko jezgro, čak 1800. objekata, među kojima su monumentalna zgrada gimnazije, železnička stanica, najluksuzniji hotel „Kostić”, mnogi javni objekti, privatne kuće i vile leskovačkih industrijalaca, trgovaca i žitelja u širem centru. Od tog trenutka grad više nema istu osu niti se istim pravcem proteže glavna ulica. To je događaj koji je trajno promenio lice i naličje grada

Uoči Drugog svetskog rata Leskovac je, imao:

• 45 većih i manjih preduzeća iz 7 industrijskih grana;
• 375 trgovačkih radnji i 13 grosističkih firmi, od kojih su 10 poslovale sa inostranstvom;
  -579 registrovanih zanatlijskih firmi i 200 neregistrovanih zanatlija;
• 150 kafana i 2 solidna hotela;
• Potpunu energetsku nezavisnost;
• 7 novčanih zavoda (banaka);
• Finansiranje privrede sopstvenim kapitalom i ekspanziju kapitala u zemlji i inostranstvu;
• Oko 5.000 zaposlenih (277 na 1.000 stanovnika).
  Ovaj udarac Leskovac je skupo platio. Bez posla je ostalo1.470 ljudi a realni društveni proizvod je prepolovljen. Međutim, najveći greh ipak vezan za Leskovac, odigran je danima kasnije, kada dolaze „drugovi oslobodioci“. Ono što je osakatilo Leskovac, njegovu privredu i njegovu dušu bila su hapšenja i ubijanja njegovih preduzetnika – njegovog najvažnijeg resursa.
  Naime, u crkvenim knjigama stoji sledeće:
  Tridesetpetog dana dok su se Leskovčani spremali da obeleže četrdesetodnevni pomen svojim najmilijima, pored silnih žrtava čiji broj nikada nije utvrđen, 78. najviđenijih Leskovčana biva na najpodmukliji način ubijeno u kući doktora Danila, a veliki broj odveden na stratište u selima Slavnik, Lapotince, Gornje i Donje Stošanje, kod Poljoprivredne škole u Leskovcu, gde je im sudbina zapečaćena. Stradali su mnogi industrijalaci, trgovaci, zanatlije, profesori, opštinski i sreski načelnici. Jednom rečju, ubijena je pamet grada. A umesto njih – došli su poslušnici.
  Od ovoga se Leskovac nije oporavio ni dan danas. Jer, isti onaj obrazac po kome su ovi koji su potpisivali smrtne presude leskovačkim preduzetnicima dolazili u njihove kuće i direktorske fotelje u fabrikama i dalje važi. Što ste politički podobniji lakše ćete do fotelje. I tako, fotelja sve manje, politički podobnijih sve više.
  Nakon toga sledi dislokacija čak 17. privrednih kompleksa iz Leskovca, po celoj Jugoslaviji, zarad tzv. ravnomernog privrednog razvoja, tako da je „Mali mančester“, ostao na sirotinjskoj tekstilnoj industriji.
  U prvih osam posleratnih godina iz Leskovca su odnete:
• Fabrika gume “MORAVA” (odneta u Niš, pripojena fabrici “Vulkan”),
• Fabrika gume “REKORD” (preseljena u Beograd),
• Fabrika sapuna “JABLANICA” (odneta u Kruševac i ustupljena Merimi),
• Fabrika sapuna i kozmetike “KUKAR” (odneta u Kruševac, Novi Sad i Osjek),
• Fabrika stonog ulje “DUBOČICA” (preneta u Uroševac),
• Fabrika tekstila “GLIGORIJE PETROVIĆ i komp”, kasnije “Kosta Stamenković” (raskomadana i preneta u Pirot, Podgoricu, Prokuplje, Višegrad, Požarevac, Zemun, Beograd i Tetovo),
• Fabrika kudeljnih i pamučnih proizvoda “KOSTA ILIĆ I SINOVI” (Preneta u Bačku Palanku i Odžake),
• Fabrika vunenih tkanina Laze Teokarevića (preneta “Varteksu” – Varaždin i “Belišću” iz istoimenog grada),
• Fabrika vunenih tkanina Jovanovića i Popovića (raskomadana i odneta neznano kuda),
• Štamparsko preduzeće “POKRET”, kasnije “NAPREDAK” (preneto u Vranje, Vladičin Han i Beograd),
• Grafički zavod “SOKO” (najmodernija štamparija od Beograda do Đevđelije, preneta u Beograd za potrebe “Borbe” i “Politike”),
• Štamparsko preduzeće “MLADI POKRET” (preneto neznano kuda),
• Štamparsko preduzeće “ŽIKA OBRENOVIĆ” (preneto neznano kuda),
• Metalsko preduzeće “MONTAFON” (preneto u Beograd),
• Gradjevinsko preduzeće “TRUDBENIK” (predato Nišu),
• Sekcija za izgradnju i održavanje puteva u Leskovcu (preseljena u Vranje),
• Gradska električna centrala (raskomadana i preneta u Nikšić)

Ukratko, cilj iznošenja ove istine je da shvatimo sve naše greške i sve naše poraze i da iz njih naučimo da se borimo i pobeđujemo, da vratimo izgubljeno samopouzdanje i dostojanstvo, da volimo i zaštitimo svoje porodice, radnike, svoj posao, svoj grad i svoje selo i da ponovno, ponovno izgovaramo da smo Leskovčani”, saopštila je Narodna stranka.