Novinari su psi čuvari demokratije. Ne znam odakle dolazi ta fraza, koja nekima zvuči i uvredljivo… Možda još više vređa što se zaboravlja da smo i mi novinari ljudi, doduše nekada razgovaramo sa životinjama, ali i dalje smo ono što se naziva – čovek. 

Ovaj posao nekada osobu natera da se zapita da li bi radije otišla i čuvala ovce negde u Švajcarskoj… Mir, blejanje i zvuk zvonceta koje glavna ovca nosi…

Može li čovek da pobegne od svoje prirode? Zar novinari nemaju to u sebi, da otkrivaju nove stvari, makar to nekad znači i kopanje po đubretu? Ako ne može da se pobegne od prirode, onda bar u prirodu. Daleko od posla i grada.

Nazuvam čizme i krećem. Hladan vazduh razbuđuje me i oštri moja čula. Pogled mi se zadržava na napuštenoj kući, koja izgleda kao da vrišti… Prema statističkim podacima, jedan od najvećih društvenih problema u Srbiji jeste brzo smanjivanje seoskog stanovništva (depopulacija sela) koje prevazilazi tempo smanjivanja poljoprivrednog stanovništva (deagrarizaciju) i ukupnog stanovništva u celini. To su sela sa starijim stanovništvom, u njima je natalitet manji, smrtnost veća, prirodni priraštaj negativan, te je depopulacija još izraženija od emigracije. Dok sedim na drvenoj klupi i mislim o zabrinutoj kući, iza sebe čujem zvuk koji me tera da se okrenem. Ostavljam klupu kojoj njena živa verzija prkosi golim granama i željom za prolećem. Imam li ja to društvo koje želi da se mazi? Ili je gospođici samo potrebna pažnja? Podseća me na Bajaginu ,,nakostrešenu mačku”. Otrčala je i popela se na ambar. Pa možda ti je sav taj kukuruz bolje društvo. Neko me sada stvarno doziva. Moj rođak upravo je završio posao i zove me na jednu “domaću”, ostavljam otvoreno koju. Ivo Andrić u svojoj priči ,,Kosa” kaže: ,,Seljak ne misli mnogo ni dugo unapred o poslovima, ali u trenutku kad posao završava, on sav legne na njega i tada misi uporno, usresređeno i nekako celim telom i snagom.”  Zna da ga čeka jedna vruća. Pratim ga do stare kačare gde se čuva rakija iz više sezona. Okačen džak pun oraha visi sa greda, možda će uz rakiju biti i orasnica. 

Boli kada gledaš u sunce, posebno posle nekoliko rakija. Tada ti se čini da ti se i Rajka smeje (čak i kravi daš ime). Vreme kao da se usporilo i sutra se čini daleko. ,,Pred skamenjenom nepomičnošću ovog kraja u kom je oduvek sve na svom, istom, mestu, ona čaršija dole u dubini dolazi mu kao kolebljivo i neverno more po kom je teško i zamorno plivati, a na kom nema stanka i odmora. I što se više penje, vazduh biva sve svežiji i misao bistrija, a sve zagušljivija i nesigurnija izgleda mu čaršija u njegovom sećanju; prosto teče i treperi kao voda na suncu, zasenjuje oči i vara pamet”. Ivo Andrić, u ,,Snu i javi pod grabićem”, je izgleda pre nekoliko desetina godina osećao isto što i ja trenutno.

Zalazak sunca – sutra je novi dan, nove su obaveze, ali i nove prilike.

K.A.