Moje pismo ženama

LESKOVAC

(Nova Naša reč)

Oktobar je mesec obeležavanja borbe protiv raka dojke. I ja ovog oktobra stalno pričam svoju priču, svoje iskustvo sa tom bolešću. Delim svoju najdublju intimu sa celim svetom. Možda me malo i previše ima ovih dana, postoji rizik da dosadim ljudima. Svesno prihvatam taj rizik, jer su motivi koji me pokreću opravdani. Bez želje da generalizujem i bez trunke želje da nametnem da je moj način borbe najbolji, želim samo da doprinesem povećanju svesti svih žena o važnosti brige za sebe. Evo moje priče…
Zovem se Suzana Dimitrijević, imam 52 godine i profesor sam filozofije u invalidskoj penziji. U trenutku kada sam otkrila da imam rak dojke imala sam 47 godina i živela brzinom 300 na sat, sa glavom punom strategija, ciljeva i planova. U tom trenutku nalazila sam se na poziciji direktora Škole za tekstil i dizajn i imala sam uverenje da je to škola puna potencijala i da je samo potrebno da ja dam sve od sebe, pa da ona doživi svoj preporod. Znala sam šta treba raditi, znala sam i kako… Znala sam i da su neophodne žrtve da bi se napravio korak napred… Bila je to za mene prava zavodljiva zamka… Nisam ni bila svesna toga da već duže vreme ne jedem, ne spavam, ne odmaram, ne družim se… Da me je neko tada pitao da li sam srećna, rekla bih da jesam, da imam ispunjen život, predivnu ćerku i divnog muža, najbolje roditelje na svetu, brata, puno prijatelja, posao koji predstavlja izazov i inspiraciju za mene… I biću još srećnija, samo da moja školica stane na zelenu granu… A da su me pitali da li volim sebe, rekla bih – naravno… Samo sam to malo čudno pokazivala.

 

Kompletan tekst u štampanom izdanju nedeljnika Nova Naša reč, na www.novanasarec.org, na linku

http://novanasarec.org.rs/index.php/2016/11/04/moje-pismo-zenama-2/

Prati
Obavesti me o
guest
0 Komentara
Inline Feedbacks
Prikaži sve komentare