LESKOVAC
Narodni muzej u Leskovcu postao je bogatiji za niz predmeta, knjiga, publikacija, časopisa i novina iz Leskovca iz perioda 1894. godine pa do 70-ih godina prošlog veka. Radi se o poklonu Milana S. Dimitrijevića, jedan od naših najpoznatijih i najpriznatijih astronoma, nekadašnjeg direktora Opservatorije u Beogradu. On je i sin Sergeja Dimitrijevića, jednog od osnivača muzeja, čoveka koji je napisao prvi arheološki rad u Leskovcu, a koji je učestvovao u sakupljanju prvih zbirki u Leskovcu između dva svetska rata i koji je sačuvao dosta toga iz tog perioda. Prvi Zapisnik o poklonu muzeju potpisan je sa Sergejem Dimitrijevićem 15.1.1947., godine kada je poklonio muzeju 1769 predmeta. Od predmeta koje je poklonio formirane su zbirke: arheološka, numizmatička, etnografska, istorijska i NOB, koje su bile polazna etapa u osnivanju Gradskog muzeja. Poklon Milana Dimitrrijevića je iz Sergejeve zaostavštine. Nebojša Dimitrijević, direktor Narodnog muzeja Leskovac, kaže da nema u poklonu materijalno vrednih stvari, nema zlata, nema srebra…
„Ali, ima zaista vrednih informacija. Imamo knjige, časopise, novine, a ja bih izdvojio Đački napredak, list za decu i omladinu koji je izlazio u Leskovcu 1905. godine, zatim revija u boji, koju možemo da uporedimo sa današnjom „Ilustrovanom politikom“, pa „Leskovački privrednik“ čije primerke nismo imali. Ti su mnogobrojne knjige sa pesmama i pričama koje su obični Leskovčani štampali u leskovačkim štamparijama i izdavali. Ovo govori o jednom bogatstvu Leskovca, koji nije bio samo jedan industrijski grad, nego je i u društvenom i obrazovanom smislu bio napredan. Mi tu imamo obilje informacija o tadašnjim društvenim, ekonomskim i kultrurnim dešavanjima u našem gradu.“
Direktor Dimitrijević je apostrofirao i knjigu o bugarskoj propagandi koja je štampana za vreme Prvog svetskog rata, knjiga u kojoj Bugari pokušavaju da dokažu tezu da u ovom delu Srbije živi bugarsko stanovništvo i da je to, u stvari Bugarska. Direktroka biblioteke Vesna Ilić primećuje da ta knjiga ima pečat i da je bila deo neke biblioteke iz tog vremena, što opet govori da se i u to vreme dosta ulagalo u čuvanje knjiga u ustanovama, kao što su biblioteke.
„Tačno je da ovo nije materijalno srebro i zlato, ali u dohovnom smislu ovo su dijamanti. Leskovačka biblioteka je preuzela na sebe inicijativu da sav ovaj materijal digitalizuje i učini dostupnim čitaocima preko naših platformi, gde se i inače nalazi već dosta digitalizovane arhivske i muzejske građe. Mi već imamo digitalizovo nešto od ovog materijala.“
Milan Dimitrijević kaže da je njegov otac uvek bio emotivno vezan za Leskovac, te da se ostvario u više oblasti.
„Imao je veliku zbirku srednjevekovnog novca koju je zaveštao Srpskoj Akademiji Nauka. Bio je filatelista koji je dobio više nagrada na raznim izložbama, a jedna od tih kolekcija je poklonjena muzeju. Zanimalo ga je osvajanje kosmosa, pa sam i tu zbirku poklonio Leskovcu. Kao naučnik bavio se istorijom radničkog pokreta, privrednom istorijom, a na Pravnom faultetu je predavao Političku ekonomiju, kasnije na Ekonomskom fakultetu Privrednu istoriju Srbije. On je iza sebe ostavio i izuzetno bogatu građu, koju nije mogao da publikuje. Želeo je istorijsku istinu i ništa nije hteo da prećuti i ostavi po strani, tako da dosta rukopisa nije bilo objavljeno. Žalio se kako je pre rata mogao da ode i plati da se nešto objavi, dok to posle rata više nije bilo moguće. Posle njegove smrti mi smo objavili mnogo njegovih rukopisa, njegove dnevnike, intervjue, sećanja na pojedine događaje…“
Milan kaže i da je njegov otac, kada se vratio iz koncentracionog logora u Buhenvaldu, nakon Drugog svetskog rata, prvo zaposlenje dobio u „Našoj reči“.
„On je kasnije bio i urednik te novine, a tu je upoznao i svoju buduću suprugu Nadeždu Anđelković.“
Direktor Narodnog muzeja Nebojša Dimitrijević i direktorka Narodne biblioteke Vesna Ilić pozivaju sve građane koji poseduju i čuvaju u privatnim arhivama materijale koji su skloni uništenju donesu u ove ustanove kako bi se sačuvali za nove naraštaje. (kraj) IS/LJS