Piše: Aleksandar Stojanović

Snažan ručak, ispunjen ukusima od kojih treperi nepce, kao što to čine crkvena zvona u danima praznovanja, dominirao je našim drugim danom na jednom upečatljivom putu kroz Adanu. Zelene salate i purpune masline, pikantne pite i kiselkaste čorbe, bili su samo uvertira u ono što su nam spremili naši domaćini. Na đakonijama, definitivno nisu štedeli.

Baklave i crkva

Pripremili su teletinu u sosu, pileće ražnjiće, jagnjetinu koja se topi u svojoj slatkoći, kao i ovčije džigerice, naročiti specijalitet sa prepoznatljivim ukusom. Sve to smo zalivali turskom rakijom, airanom, crnim čajem ili sokom, shodno tome šta je ko želeo u datom trenutku. Na kraju ručka, po ko zna koji put smo se oduševili svim raskošima turskih slatkiša – u Srba omiljenim baklavama, tulumbama, ali i sladoledima od pistaća. Turci su neprevaziđeni domaćini i to znanje smo samo još jednom verifikovali. Druga polovina dana je protekla u znaku posete jedinoj katoličkoj crkvi u Adani. Bazilika je pod zaštitom policije, a razloge za opreznost treba tražiti ne u pretnji od lokalnog, većinski, muslimanskog življa, koliko zbog terorističkih ćelija Islamske države, koje se (možda) još uvek nalaze “iza brda”, u obližnjoj Siriji. Nakon kratkog osvrta na istoriju i položaj katoličkog sveta u ovom, dalekom delu Anadolije, još uvek puni utisaka zbog svega viđenog, prepustili smo se lutanju sokacima Adane, u potrazi za suvenirima koje ćemo poneti kući.

Hod kroz prošlost

Šetajući zanatskim delom kasabe, preko kaldrmom popločanih, uzanih uličica, učinilo nam se da smo se vratili u stara, osmanska vremena čorbadžija i dućandžija. Na to su nas podsetile radnje sajdžija i obućara, tezge sa voćem i tepisima, te dućani sa fildžanima i kafom. Vazduhom se širio miris pečene ovčetine, začinskog bilja i života koji se i danas, odvija na način na koji se to radilo i vekovima unazad. To je, ukratko rečeno, Turska. To je i Adana, neobično mesto sa velikim srcem, koje je svoju lepotu, nestidljivo prikazalo i pred putnicima iz daleka, kojima će dani u ovom gradu ostati u večnom sećanju.

Hadrijanov most

U samom srcu Adane, dižući se na osamnaest velikih, iako neujednačenih lukova, diže se drevni Hadrijanov most. Mermerna ćuprija iz rimskog perioda, skoro dva milenijuma ulepšava reku Sejhan, koju premošćava sa samopouzdanjem mermernog lepotana. Sa tog mesta, svu širinu neba i svu istočnjačku lepotu Adane, uhvatilo je oko jednog putnika, koji se postojanosti i magiji ćuprije oduži na svoj način. Pisanom rečju. Iako ni ona nije dovoljna da u potpunosti izmeri drevnost i gracioznost mosta, preko koga su, tokom vekova, prolazili i osvajači i pustolovi, trgovci i pesnici, znani i neznani heroji turske svakodnevice. U tome je, zasigurno, jedna od njegovih najvećih lepota.

Šabanči džamija

Nedaleko od Hadrijanovog mosta, uveliko nadvisujući sve zgrade miljama okolo, stoji džamija Šabanči. Nazvana po bogatoj porodici, koja, pored donacija stanovništa, beše finansirala izgradnju hrama, ona od 1998. godine neumoljivo dominira vidokrugom, što svojom lepotom, što svojim gabaritima. Malenim se oseća svako ko kraj nje prođe, što ne treba da čudi, budući da džamija uistinu predstavlja impresivan objekat, sa minaretima gotovo stotinu metara visokim, i sa kupolom koja u prečniku ima dužinu košarkaškog igrališta. Zdanje koje se lako uočava, još lakše pamti, ali zato teško ili nikada, ne zaboravlja.

Riba bez kostiju

Za razliku od ručka, koji je bio u znaku ovčijih, pilećih i telećih specijaliteta, naši domaćini su se potrudili da večeru organizuju u jednom od poznatijih ribljih restorana Adane. Tamo smo imali zadovoljstvo da uživamo u moru jela, među kojima se po svom ukusu, ali i neobičnosti, izdvajaju lignje sa šampinjonima, pastrmka bez kostiju i salata sa paradajzom, paprikom, maslinom, ovčijim sirom, orahom i suvim grožđem. Prikladan i ukusan oproštaj od ovog grada, kao i valjana uvertira za nastavak našeg puta kroz ovaj deo Turske.