Magična varoš Istoka

Piše: Aleksandar Stojanović

Jutra u Adani su bila prožeta dvostrukim osećajima. S jedne strane, budući da je dvočasovna vremenska razlika u odnosu na Srbiju, bilo je izazovno ustajati u 6, što znači, u 4 po našem vremenu. S druge strane, kako smo bili smešteni u hotelima sa čijih prozora su se pružali fenomenalni pogledi na orijentalni grad, napori su bivali vrlo brzo nagrađeni spektakularnim prizorima. Okolinom je dominirala kasaba u jutarnjoj izmaglici, sa moćnom rekom Sejhan kao vodenim tokom bogova, a kraj nje, monumentalna džamija Šabanči, najveći islamski hram u Turskoj.

Muzej i hrana

Dani su, sem pogledom na orijentalnu stvarnost, počinjali i ukusnim, iako, za srpske standarde, ranim obrocima. Za doručak smo uživali u ovčijim i bivoljim sirevima, ćuretini, maslinama i đevreku, omiljenom pekarskom proizvodu ovog podneblja. Kalorična hrana je, reklo bi se, bilo neophodno gorivo za intenzivan, ali ne i prenatrpan raspored putovanja. Drugi dan je imao jasan plan. Prolazak gradom, kraj drevne Hadrijanove ćuprije, izmeđe redova narandži, u senkama minareta Šabanči džamije. Prva destinacija, bila je Arheološki muzej u Adani. Prema rečima našeg vodiča, radi se o kompleksu koji je još uvek u fazi renoviranja, ali koji će, kad budu završeni radovi, biti jedan od površinski najvećih na čitavom Bliskom istoku. U njemu, pošli smo na put kroz istoriju Adane od najstarijih dana, sa posebnim naglaskom na Hetite i njihovu zaostavštinu. Tu smo se uverili da Turci naročitu pažnju posvećuju ne samo sabljama, kopljima i replikama korišćenih ratnih dvokolica, a koje su meni bile interesantnije nego mojim kolegama, već i ogrlicama, nakitu i novčićima korišćenim kad ovo mesto još beše mlado. Istorija pulsira na svakom koraku, u gradu koji kao da je tu od početka vremena.

Džamija i nojevo jaje

Obilazak kasabe u kojoj se i danas, gotovo u istoj meri oseća turski i arapski uticaj, ne bi bio potpun bez obilaska džamije. To smo ostvarili, posetom Velike džamije Adane. Boravak u islamskoj bogomolji, izgrađenoj 1541. godine, iako mi nije prvi, još jednom me je uverio u značaj koji religija ima za ovdašnji narod. Uostalom, ima i za sve druge ljude, kojima su nasušno potrebni odgovori. Ili uteha. Ova bogomolja je, sve do izgradnje Šabanči džamije, bila najveća u Adani, a u svom kompleksu, sadrži i medresu, kao i mauzolej. Jedna od, reklo bi se, nevažnijih stvari oko samog verskog objekta koji pleni lepotom i starinom, a koja mi je privukla pažnju, bila je dovitljivost starih majstora zidarstva, odnosno, način na koji su se izborili sa insektima koji su, neminovno, svoje mesto tražili i od kupolama ovih monumentalnih zdanja. Elem, oni su u zidove džamija ugrađivali ljuske nojevih jaja, jer, navodno, od mirisa koji one emituju, beže svi insekti. Čak i danas, u ovim delovima Turske postoji to verovanje, pa smo kao posetioci, imali priliku da vidimo jedno takvo, svojevrsnu “čuvarkuću”. Međutim, tu ne beše kraj ugođajima u i oko ovog mističnog mesta.

Sulejmanova soba

Turci se vrlo pažljivo odnose prema svojoj istoriji. To se vidi i po tome što u knjigama lokalnih znamenitosti Adane, stoji da su u ovoj džamiji boravile dve, izuzetno važne ličnosti iz istorije ove zemlje. Jedna je Mustafa Kemal Ataturk, vođa Mladoturske revolucije i otac moderne Turske, a drugi, Sulejman Veličanstveni, jedan od najvećih sultana koje je iznedrilo Osmansko carstvo. Sultan je, u jednoj od kula kraj džamije, imao i svoju sobu, koju smo imali zadovoljstvo da vidimo. Stvar je bila još interesantnija zbog činjenice da se u sobi, ujedno, nalazio i ulaz u skriveni tunel, koji vodi do drugih prostorija u bližoj i daljoj okolini džamije. Konspirativno, koliko i simpatično, ali i praktično.

Kafa i mandarine

Obilazak džamije, tog iskonskog i jedinog centra turskih kasaba, bio je dekorisan ugodnim ispijanjem domaće kafe u vrtu bogomolje, smeštenom oko česama na kojima muslimani peru telo, spremajući se za molitvu. Naši domaćini su, kao neobičnu vrstu posluženja, izneli mandarine. Tako smo, na niskim, tradicionalnim stolicama, sunčanih nekoliko sati, proveli u vrtu džamije, upijajući arije ovog neobičnog mesta.

Nove navike Turaka

U vrtu džamije, vreme je proteklo u znaku razgovora o običajima u zemljama iz kojih smo doputovali u Adanu, ali i u Turskoj. Tako smo saznali za promenu u navikama Turaka, koji danas u neuporedivo većoj meri uživaju u crnom čaju nego u domaćoj kafi, koju piju u posebnim prilikama. Jedna od njih je, recimo, veridba, odnosno, prilikom upoznavanja familija budućih mladenaca. Crni čaj je nekada bio rezervisan za više slojeve društva, ali se vremenom to promenilo, te je postao prijemčiviji za običan svet. Jedan od razloga je i taj što se neuporedivo lakše priprema od crne kafe, naročito za veći broj osoba. Crna kafa nije toliko čest napitak kao ranije. Po tome što, mi u Srbiji, ne možemo da zamislimo dan bez prepoznatljivog ukusa kafe, stiče se utisak da smo u tom, strogo ograničenom smislu, “postali veći Turci od Turaka”. Sve to je, našem drugom danu u Adani, dalo jedan neobičan šmek, koji će pulsirati našim mislima uvek kada do njih dopru trzaji zbog prizora jednog neobičnog mesta i još neobičnijih ljudi.

Prati
Obavesti me o
guest

0 Komentara
Inline Feedbacks
Prikaži sve komentare