LESKOVAC
Čest gost Leskovca, posebno zahvaljujući Drum Dum festu, je bubnjar Marko Đorđević. Povod je nebitan, bio to nastup na koncertu ili muzička radionica, bitno je druženje i uživanje. Marko Đorđević kaže da uvek oseti čisto srce kada vidi decu ne samo sa bubnjem, nego sa bilo kojim instrumentom.
„To mi mnogo znači. Ja sam kao klinac sa nekih 11 godina išao na neke grupne časove, moja sreća je bila da mi je profesor bio Miroslav Karlović koji mi je usadio ljubav ka bubnjevima i muzici. On mi je sada i kum, sve su to neki ljudski odnosi… Meni je drago uvek kada dođem u Leskovac, uvek su to dobra druženja, lepi koncerti, publika je uvek pažljiva, što mi mnogo znači.“
O svom radu predavača na Berkliju u Americi, Marko kaže da se radi o specifičnoj sredini, jer je u pitanju internacionalna škola.
„U bilo kom semestru u kome predajem na mom rasporedu najmanje polovina studenata nije iz Amerike. To pokazuje koliko je bubanj popularan kao instrument u celom svetu. Ono što je divno kada je reč o kompletu bubnjeva je to da je to jedan mlad instrument, bez obzira što je bubanj bio jedno od prvih sredstava komunikacije među ljudima. Dva sela, jedan bubnjar svira, a u drugom znaju da neprijatelj dolazi ili da će biti lovine. Komplet bubnjeva se razvio uporedo sa džez muzikom, znači jedan vek i nešto malo preko starosti. Naravno da je prolazio kroz razne transformacije, ali ono što je meni u mom predavačkom radu zanimljivo, između ostalog, je da studentima usadim neki odnos prema hronologiji i istoriji kako instrumenta, tako i džez muzike, pošto su se razvijali uporedo. U ovo vreme, kada smo svi mi izloženi svakojakim informacijama, imamo neki kontekst, neku hronologiju… Deca, recimo imaju plej listu na kojoj je muzika iz 50-ih, pa 80-ih, pa Majls Dejvis, sve na istoj gomili… Oni neće moći ni da znaju šta je snimak iz 50-ih, šta je iz nekog drugog vrmena, tako da se onda gubi korak sa korenima. U suštini svega je odnos, sa svakim studentom gradim individualni odnos i radimo kombinaciju onoga što ja mislim da im treba i onoga što oni žele, kako bi dobili nešto što bi njima trebalo da koristi na njihovom muzičkom putu.“
Đorđević se priseća i perioda kada je on išao u osnovnu školu i kada su u muzičkom udžbeniku udaraljke sa neograničenom visinom tona, odnosno činele, timpani, sve ono što u suštini čini komplet bubnjeva, opisani kao „instrument sa ograničenim izražajnim i tehničkim mogućnostima“. Dakle, kad sam kao klinac pročitao to u meni je krenulo da ključa. S druge strane, kada sam krenuo u muzičku školu, pa se hvalio da sviram bubnjeve, pitali bi me šta će mi to, to su neke šerpe, lonci… Ja se „ubijem“ da nekom objasnim koliko je to važan instrument i da zavređuje pažnju. Srećom, brzo sam odustao od toga, jer to oduzima mnogo vremena, bespotrebno je i ulazite u konflikte. Ali, verujem da je bubanj našao svoje mesto u srcima slušalaca mnogo više nego što je to bilo nekad.“
Đorđevića su privlačili bubnjari koji su i komponovali muziku, imali svoje grupe…
„Ne postoji opravdanje da čovek ne bude kompletan muzičar. Naravno da postoje bubnjari koji su samo bubnjari, ali imate i gitariste koji su samo gitaristi. Ako znam da u publici nema mnogo ljudi koji se zaista bave muzikom, ja se uvek pitam kako oni reaguju, kad je na primer bubnjarski solo, kako to primaju, reaguju, šta oni čuju… Nekad dođu, kažu, nekom se dopadne, nekom ne…“
Jedan od prvih instrumenata koji je došao u dodir sa kompjuterima i digitalizacijom je upravo bubanj. Na pitanje kako reaguju njegovi studenti kada treba da se koristi kompjuter umesto bubnjeva, Đorđević kaže da je imao prilike da u Americi u nekoj seriji čuje neku sjajnu džez numeru u špici.
„Bile su fantastično odsvirane metlice i pitao sam se, čuvši to, ko je to odsvirao. Onda sam sasvim slučajno saznao da je čovek koji je pisao muziku za tu seriju programirao te metlice. Ja protiv toga ne mogu da imam ništa, čovek je očigledno znao šta radi i napravio je nešto što je toliko dobro da pomisliš da je to bubnjar tako odsvirao. Takav je i moj odnos prema ritam-mašini, ako neko zna nešto da koristi i napravi lepu muziku, ja svakako neću biti u opoziciji tome. Bitna je emocija, da muzika ima smisla… Važno je da neko ne drnda dugmiće reda radi, jer to može da radi i u liftu.“