“Male leskovačke priče” promovisane u Beogradu

Prva knjiga leskovačkog pisca Aleksandra Stojanovića Kana, zbirka pod nazivom „Male leskovačke priče“, promovisana je u Centru za kulturu Vlada Divljan u Beogradu. U dobro vođenoj manifestaciji, autor je prisutnoj publici govorio o svom stvaralaštvu, ali i knjizi koja je bila neposredan povod za druženje u hladnoj decembarskoj večeri.

Na početku, pisac je rekao da pisana reč, za njega lično, predstavlja najveće dostignuće u istoriji civilizacije.

„Smatram da je celokupna naša istorija zapravo počela onoga trenutka kada je neko počeo sa beleženjem stvarnosti. Istina, prvi zapisi nisu bili umetničke, već računovodstvene prirode, ali čvrsto verujem da se značaj pisane reči od onda, do danas, nikako nije promenio, već je samo postao veći, ma kako se to nama činilo u ovom vremenu digitalizacije i drugih čuda. Ukoliko prestanemo da pišemo i objavljujemo na tradicionalni, štampani način, bojim se da će istoričari kroz sto godina biti u velikom problemu da ustanove ko smo bili i šta smo radili u ovom trenutku. Književnost, za mene lično, predstavlja najfiniju nadgradnju značaja pisane reči, jer nam pruža mogućnost da kroz prozu ili poeziju, bolje upoznamo sebe i druge, kao i svet, ali i onu oblast koja ne postoji u realnosti, a to je ta naša predivna mašta“, započeo je priču Stojanović.

Odgovarajući na niz vrlo pažljivo skrojenih pitanja moderatorke Milice Stojanović, autor je istakao da je naziv knjige, smislio vrlo brzo.

„Kada sam počeo sa uređivanjem materijala i njegovom pripremom za objavljivanje, naziv knjige mi je došao sam od sebe. Vrlo često su prve odluke koje nam padnu na pamet i najbolje, tako da sam se držao tog načela i prilikom davanja imena zbirci. Naslov je nenametljiv i skroman, ali je zato sadržaj knjige vrlo ambiciozan, u smislu da svakom pojedinačnom čitaocu želi da pruži uvid u svu lepotu života, podrazumevajući pod tim i onu tamnu stranu, kada nam nikakvo drugo naoružanje ne može pomoći do vlastite hrabrosti i istrajnosti,“ rekao je Stojanović.

Govoreći o svojim počecima, uzorima i motivima, pisac je istakao više, međusobno nepovezanih momenata.

„Tolkin je jednom napisao „da čak ni mudri ne vide sve ishode“. U tom smislu, teško mi je da baš izolujem jedan prelomni momenat zbog kog sam počeo da pišem i zbog čega sam ovde sa vama. Istina, oduvek sam gajio tu neobičnu maštu koja mi je bila i ostala najsrećniji beg od samoće stvarnosti, i to se nije promenilo ni sa godinama odrastanja. Porodica, prijatelji, profesori, okolina, maštanje, promišljanje, čitanje, savladavanje zanata pisanja kroz, sada već, sedmogodišnji sistematični književni, analitički, kao i novinarski rad, te najrazličitiji životni događaji, uticali su na moje profilisanje i kao čoveka, ali i kao pisca. Naravno, veliki značaj su imali i imaju pisci koje sam „upoznavao“ tokom čitalačke karijere, pri čemu ne mislim samo na književne stvaraoce već i na političke, vojne i druge teoretičare. Ne mali doprinos su dali, verovali ili ne, i dinosaurusi, ti najneobičniji prijatelji čoveka u danima kada mu je svet nov i neistražen. Taj dečak je još uvek duboko u meni,“ kazao je autor.

Na pitanja vezana za samu knjigu, Stojanović je podvukao da se ne radi o štivu pisanom na prizrensko-timočkom dijalektu, te da je zbirka namenjena svima.

„Male leskovačke priče“ su pisane na takav način da ih sa podjednakim žarom, mogu čitati rođeni Leskovčani, kao i svi drugi ljudi sa jugoslovenskog govornog područja. Žargon je prisutan samo prilikom komunikacije između samih likova, kako bih napravio balans između autentičnosti događaja koje opisujem i kojima se bavim, a koji se, dobrim delom knjige, odvijaju u i oko Leskovca, s jedne strane, a sa druge strane, sa mogućnošću da u mom stvaralaštvu uživaju i drugi ljudi van juga Srbije. Nisam želeo da knjigu, praktično, ograničavam na govorno područje tog dela naše zemlje. Umetnost, kako je ja doživljavam, ima instrumentalnu funkciju. Služi da se na magičan način prenese poruka o strasti i stradanjima, tuzi, ushićenjima, slutnjama i svim drugim osećajima koji pisca prožimaju. Hteo sam da moje poruke razume čitalačka publika iz svih krajeva bivše Jugoslavije,“ podvukao je pisac.

Komentarišući priče iz knjige, pisac je rekao da su one raznorodne po motivima, strukturi, mestima na kojima se dešavaju, ali i vremenskom periodu koji obrađuju.

„Najstarija priča, u smislu perioda koji obrađuje, definitivno je ona o Nikoli Skobaljiću, čuvenom leskovačkom junaku iz srednjeg veka. Najmlađe, u tom smislu su one iz naših dana. Priče nisu samo o Leskovcu, radnja nekih se dešava u Beogradu, Novom Sadu, ali i širom sveta, kojim putuje jedan pop hajdučke ćudi u pokušaju da pobegne od sebe. Međutim, sve one zaslužuju da se podvedu pod „leskovačke“ iz prostog razloga što ih piše Leskovčanin“, rekao je Stojanović.

Na kraju dvočasovne promocije tokom koje je i publika aktivno učestvovala kroz postavljanje pitanja, Stojanović je okupljenima poslao i jasnu poruku.

„Upoznajte sebe i radite na sebi. Život je jedna lepa stvar, pri čemu niti sebe doživljavam kao motivacionog govornika, niti kao „lajf kouča“. Međutim, verujem da je put ka sreći u pronalaženju vlastite svrhe i smisla. Jedan od načina da se do nje dođe je i razlog zbog kojeg smo se ovde okupili – pisana reč“, zaključio je pisac.

(Kraj) NN/IS

Prati
Obavesti me o
guest

1 Komentar
Najnoviji
Najstariji Najviše glasova
Inline Feedbacks
Prikaži sve komentare
svetiliska
svetiliska
6 meseca pre

Iskrene pohvale za leskovacke price. Zelim vam puno uspeha gospodine Aleksandre, u daljem stvaralackom, knjizevnom, radu. Uspeh u karijeri zelim i Vasoj sestri Milici. Nasoj Ljiljani svako dobro i da je Gospod Bog cuva sa celom njenom porodicom. Lep dan porodici Stojanovic i svako dobro, ma gde bili.