LESKOVAC-PEKING
Leskovčanin Zoran Jović Bleki, košarkaški trener, prvi je Srbin sa kineskom vozačkom dozvolom.
On je ovu dozvolu pre nekoliko dana a na osnovu međudržavnog sporazuma po kome je i prvi Kinez dobio srpsku vozačku dozvolu.
” Već sam šest godina u Kini, a poslednje četiri godine radim na univerzitetu kao profesor košarke, te je stoga i logično da sam zainteresovan da se što bolje prilagodim uslovima života i rada u Kini, pogotovu u Pekingu. Zbog toga sam i bio zainteresovan za dobijanje vozačke dozvole”, rekao je za Regionalnu informativnu agenciju JUGpress Jović.
“Pošto Srbija i Kina imaju izvanredne odnose, prošle godine je dogovoreno da se recipročno priznaju vozačke dozvole kineskim državljanima koji žive u Srbiji, kao i nama koji živimo u Kini. Dvojica mojih prijatelja, s kojima kontaktiram, su polagali dopunske ispite za dobijanje kineske vozačke dozvole, ali pošto sam dobio informaciju iz ambasade da postoji taj reciprocitet oko priznavanja dozvola, ja sam preveo moju dozvolu i pasoš na kineski i sa dokumentacijom koja je bila potrebna pre desetak dana otišao sam do saobraćajne policije Kine. Međutim, taj sporazum još uvek praktično nije bio primenjivan, pa sam počeo da se spremam da položim dopunski vozački ispit. Nabavio sam knjigu, počeo da čitam propise koji se malo razlikuju od naših, posebno u delu oko znakova upozorenja i znakova koji su na kolovozu. Onda su me pozvali iz ambasade i rekli da im je potreban čovek koji želi da zameni vozačku dozvolu. To je, naravno, bila slučajnost, oni su mi dali instrukcije da odem na isto ono mesto gde sam već tražio zamenu vozačke dozvole i praktično smo to završili za dan-dva. Tako sam ja postao jedan od dvojice prvih Srba koji žive u Kini i koji su dobili zamenu vozačke dozvole”, kaže Jović.
“Peking je ogroman grad, sa preko 20 miliona stanovnika. Saobraćaj je vrlo gust, posebno u špicu kada ljudi idu ili se vraćaju sa posla, otprilke oko 9:30-11 pre podne i popodne od 16:30 do 19 časova. Praktično, tada svi koji nemaju potrebe da voze, izbegavaju da se nađu na ulicama. Saobraćaj je tada nezgodan i što se samih uslova za vožnju tiče. S obzirom da sam ja vozio mahom po Leskovcu, naravno da sam imao neku vrstu treme, ali evo, već nekoliko dana vozim po nekih sat vremena sa svojim kineskim prijateljima, koji mi pomažu da se prilagodim. Nadam se da ću brzo da se potpuno osposobim da mogu samostalno da idem s jednog kraja na dugi ovog ogromnog grada”, prenosi nam Jović.”
“Inače, vozačka dozvola mi i nije toliko neophodna, s obzirom da Peking ima izvanrednu infrastukturu, pogotovu metro ili autobuse koji voze vrlo frekventno do svih delova grada. Iz mesta gde ja stanujem do fakulteta idem metroom i taj put traje nekih 30-ak minuta. Ali, svakako je i izazov voziti u Pekingu, ali i zadovoljstvo koje ja to sada imam. Opet, kada mi bude bilo potrebno za, recimo, neko skijanje ili neke druge aktivnosti, uzimaću rent-a-kar i svakako će mi vredeti ta dozvola”, prenosi nam Jović.
Kaže i da je kineska auto-industija u procvatu, kao i kompletna industrija.
“Veliki broj automobila je na ulicama, pogotovu u Pekingu, gde su većina automobila novi, tako da se svi veliki proizvođači automobila utrkuju da otvore fabrike ovde. U Pekingu je svakom od automobila jednom nedeljno zabranjena vožnja, kako bi se umanjila gužva. Interesantno je i da je vrlo teško obezbediti tablicu za auto. Veliki broj Kineza ima puno para i može sebi da priušti automobil, može to i uz pomoć kredita, naravno, ima raznih mogućnosti, ali je teška mogućnost za registraciju. Postoji kvota koliko ljudi može da registruje auto u Pekingu i svake godine se oni određuju na osnovu lutrije”, ispričao nam je Jović.