LESKOVAC

Zoran Cvetković i Olgica Ilić su period maj-oktobar 2023. proveli u Puli, radeći u
restoranu u sklopu kampa. Zoran, po struci mesar, radio je posao vezan za meso. Kaže da
je za mogućnost rada u ugostiteljstvu u Hrvatskoj saznao preko društvenih mreža:
-Mnogo je ponuda, njima fali radna snaga u ugostiteljstvu, ali i za druge branše, kao
što je građevina. Problem im je nastao kada su postali deo EU, kada je njihovom
stanovništvu olakšan način da odu širom Evrope u potrazi za plaćenijim poslom. Ja
sam dosta ljudi znao koji su otišli da rade u Hrvatskoj i svi imaju pozitivna iskustva,
pa sam tako i ja odlučio da probam. Imam iskustva u tom radu, radio sam kao
roštiljdžija na više mesta… Jedini, da tako kažem strah koji sam imao je vezan za
međunacionalne odnose. Bio sam na služenju vojnog roka kada je došlo do ratnih sukoba,
stalno sam se premišljao da li da idem ili ne, ali, opet, svi koji su otišli mi kažu da
nema problema. Sada i ja delim to mišljenje, nijednog trenutka nisam imao problema
što sam iz Srbije. Opet, tamo i radi mnogo naših ljudi po kafićima… Ali, gde god
odeš prepoznaju nas po govoru, naravno, međutim nikakvih problema nije bilo u
prodavnicama, bioskopu… Ja sam živeo kod čoveka koji je Hrvat. Prvog dana kada sam
došao on je, da bi se bolje upoznali, raspalio roštilj, sedimo, malo ćutimo, onda, kad
se malo popilo, on pita „Hoćete li da čujete šta se sluša u Hrvatskoj?“ i iznese
zvučnike i kreću Sinan, Šemsa… Kako da mu objasnim da ja to ne slušam, kad se čovek
veseli sve njihove pesme zna… Tu sam shvatio da je problem više u našoj glavi, nego u
stvarnosti.-
Zoran je radio isti posao i u Crnoj Gori.
-Ja ovo radim već 30 godina i najbolji posao mi je ovaj koji sam radio u Puli. Zbog
odnosa koji poslodavac ima prema meni u Crnoj Gori tamo ne idem više ni na letovanje,
njima je svašta padalo na pamet. Recimo, nema posla trenutno, ajde kod mene kući da
krečimo… Dešava se da ti ostanu dužni platu, dve… U Puli toga nema. Prijavljen sam
od prvog dana, plata se prima u dan… Poslodavac dođe tokom dana, sedne s nama,
popijemo kafu. Zna se kad se radi, zna se kako se radi, zna se radno vreme…-
Slobodnog vremena je bilo i nije, kaže Zoran.
-Pre početka sezone je bilo manje posla, ali kako se zahuktavala sezona, tako je i gostiju
bilo više. Mi smo naše slobodno vreme iskoristili da malo prošetamo ne samo
Pulom, nego i okolnim gradovima. Bili smo do Rovinja, išli na Brione, već standardno
i na plažu, jer kakvi bi mi kontinentalci bili kad se ne bi malo sunčali i kupali. Bio
sam i da vidim bivšu kasarnu JNA gde je moj brat nekad služio, da mu iz prve ruke
kažem o pokažem koliko je to sada zapušteno… Bilo je velikih koncerata u njihovojh
Areni, nastupao je Zdravko Čolić, Merlin, onda čuveni američki reper 50 Cent’s…
Pratili smo Pulski filmski festival, prikazivali su neke stare filmove, početak
naše kinomatografije… Pula je veličine Leskovca i meni je to jedan od najlepših
gradova koje sam video. Pritom ono što mi posebno prija je što je to uređen grad, nema
smeća po ulicama, sve se to reciklira…-
Zoran planira da se vrati za nekih 20-ak dana.
-Poslodavac je zadovoljan sa nama, mi sa njim, on neće da nas menja, hoće da nas primi
za stalno.-
Zoranovu priču potvrđuje i Olgica, koja kaže daje radila kao pomoćna kuvarica u
kuhinji.
-Ono što je meni zapalo za oko, je da kod oni izuzetno poštuju neradne dane. Tada ništa
ne radi, nijedna prodavnica, sve je zatvoreno. U principu, imaju dežurni market koje
radi do nekle, sledeće nedelje je neki drugi market dežuran i tako u krug. Kulturni su,

zna se red u prodavnici, u autobusu… Takođe, prijatno sam iznenađena načinom
poslovanja, nema varanja, što se dogovorimo to se poštuje. Ja imam mnogo loše iskustvo
u Leskovcu, recimo radila sam dva meseca, a imam samo pet dana radnog staža. Nisam
potpisala ni ugovor o radu, ni ugovor o prestanku radnog odnosa, imala bedan obrok,
koji jedem stojeći, nemam pauzu, a to su „renomirani“ objekti u centru, u Kapitol parku,
gde neko glumi gazdu, a u stvari bi trebali da dođu u Pulu da vide kako se poštuje
radnik. Ja bukvalno jedva čekam da se vratim tamo…-

Zoran Cvetković kaže da je restoran, gde je radio, u sklopu kampa.
-U tom kampu su Rusi i Ukrajinci koji letuju. Na osnovu njihovog ponašanja nikad ne bi
rekao da njihove zemlje ratuju već dve godine.-

Oligici Ilić u sećanju su posebno ostali bajkeri.
-Sedimo na trgu, dolazi desetak bajkera, grme njihovi motori… Ja pomislim što se ne
parkiraju ovde, a oni kao da su mi čitali misli… Eto ih pored stola gde ja sedim…
Prave pauzu… Inače, ima ih mnogo, sa svih strana Evrope. (kraj) IS/LJS