(Al Jazeera, piše: Božidar Andrejić )

Sama imena izviždanih u beogradskoj Areni na početku Evropskog prvenstva u vaterpolu dala su politički oreol udarnoj vijesti.

Izuzetno važno ispitivanje javnog mnjenja u Srbiji sprovedeno je 10. januara ove godine u beogradskoj Areni, na početku Evropskog prvenstva u vaterpolu. Na, bar po broju obuhvaćenih “ispitanika”, reprezentativnom uzorku od njih 11.000 – desetostruko većem, dakle, od testiranih u sličnim sondažama koje se uzimaju za valjane. Naročito, kad su nameštene po željama poručilaca.

Ovo istraživanje, međutim, očas je “obigralo” region, možda i EU(ropu), u obliku vesti o zviždanju publike na otvaranju Prvenstva – najpre “otvaraču”, predsedniku Srbije Tomislavu Nikoliću, a potom i na pomen njegovog imena, kao i imena premijera Aleksandra Vučića i gradonačelnika Beograda Siniše Malija prigodom pozdravnog govora proslavljenog vaterpoliste Vanje Udovičića, sada u ulozi ministra za omladinu i sport.

Sama imena izviždanih dala su politički oreol ovoj udarnoj vesti, ali u tome nije bila bez važnosti ni intervencija samog Udovičića tokom “događanja zviždanja”. Ne samo zato što je njome incident podvučen već što je u svom poređenju tih zvižduka i inače sličnih gestova protivničkih navijača na sportskim priredbama, Vladu i srpsko rukovodstvo stavio u kontekst tima koji pobeđuje uprkos zviždanjima.

‘Što je više zvižduka i laži…’

“Hvala vam što zviždite, jer ste me podsetili da smo upravo u takvoj atmosferi dobijali utakmice. Zato postoji ekipa, zato postoji tim, a mi smo svi zajedno jedna ista ekipa”, odupirao se Udovičić. Kao da poručuje: “Zviždite vi, rukovodstvo je tim koga to ne ometa.” Ili: “Što je više zvižduka i laži, lideri su miliji i draži.”

Ali ni to nije sve: događaj je, čini se, važan zbog toga što više nego drugi, pa i više nego istraživanja rejtinga i mnjenja s kojim je, ne slučajno, uporediv, pruža odgovore i na pitanje zašto se zviždalo, a ne samo kome.

Za vaterpolo publiku se govori da nije kao druge, a to je i komentator meča potom na primerima potvrđivao. Ne negoduje se a priori protiv “onih drugih”, niti se navija samo za “naše”, već i za njih samo kad pruže dobru akciju. Publika je, elem, sofisticiranija, emancipovanija, baš kao i plejade vaterpolista, visokoobrazovanih i uglednih ljudi, među kojima su retki oni sa sumnjivim diplomama. Otud nisu u pravu oni koji su u prvim komentarima navijače u Areni uporedili sa onim nasilnim na kakve smo navikli u nekim drugim sportovima. A nisu u pravu ni oni koji tvrde da su zviždali samo “ekstremi” u većinski pristojnoj publici, mada je u njoj svakako bilo i takvih.

“Višak” navijačke pristojnosti, naime, bio je primetan i u drugim detaljima političkog dela događaja otvaranja: himni Hrvatske upadljivo se manje zviždalo nego Nikoliću, aplauz pristojnosti je propratio pozdrav prisutnom u gledalištu Josephu Muscatu, premijeru Malte, pa i potpredsedniku ruske vlade Dmitriju Rogozinu. A nije bilo negodovanja i kad je međunarodni vaterpolo zvaničnik pominjao zasluge u organizaciji koje su imali srpska vlada i Grad Beograd. Al’ nije čovek znao za adet da se tad obavezno moraju spomenuti Vučić i Mali.

Jedan ugledni beogradski novinar i analitičar je svojevremeno postavio temeljnu vododelnicu u odnosu vrhovnog predstavnika srpske naprednjačke vlasti i političke javnosti, rekavši da “Vučića podržavaju oni koji ga ne razumeju, a oni koji ga razumeju – ne podržavaju ga”.

Cunami udvorištva i ulizištva

Publika u Areni kao lakmus papir, po svemu sudeći, potvrdila je ovaj nalaz, ali kad se zanemare pojednostavljeni politički stereotipi, precizno hvatala i sve oscilacije i promene u nijansama u odnosu na ovu osnovnu postavku. I tu je ključ odgovora na pitanje zašto se zviždalo, budući da su još izbori od 2012. godine i njihove reprize pokazali kome treba zviždati.

Bez sumnje, tanki su bili zvižduci onih – ako je, ponavljamo, takvih tu u Areni uopšte i bilo – koji su zviždali nezadovoljni reformama ili Vučićevim evropejstvom. Vučiću su zviždali uglavnom oni koji ga razumeju, ali ne podržavaju, Nikoliću zato što ni on ne razume Vučića. A jedino možda Maliju – zbog njegove arogancije. Ni tada ovu top vest, ipak, ne treba čitati samo kao protest protiv (trojice pomenutih) političara, već pre kao otpor mešanju politike, i to personalizovane, baš u sve.

Uzorak u Areni, slobodno se može reći, srpski su birači, koji su sve manje glasači, a sve više apstinenti. I oni bi možda smanjili tonalitet zvižduka, pa čak Vučiću oprostili i onu mračnu prošlost koje se, bar tako tvrdi, odrekao, samo kad bi on sâm u tome bio iskreniji. Bez recidiva. I sa mnogo više samokritičnosti, a bez demijurške i mesijanske samouverenosti i prepotencije.

I kad ne bi davao povod za, ipak, glavni razlog zviždanja, bar onog upućenog Udovičiću. A taj je – dosad nezapamćeni i po nivou i po učestalosti “udara” – prosto cunami udvorištva koje dolazi iz društva, a posebno iz premijerovog okruženja. I koji on prividno kadšto verbalno i odbija, ali u osnovi u njemu uživa i od toga živi, raste, stalno proveravajući koliko raste. U tom smislu da je Udovičić rekao Vlada ili Grad, bez imena vođa, zvižduka možda ne bi ni bilo.

U Srbiji je, naime, već duže vreme nezamislivo bilo kakvo javno obraćanje ministara, neposrednih Vučićevih saradnika, a da se ne pomene premijer. “Vučić i Vlada”, baš tim redom, “Vlada na čelu sa Vučićem”… Kombinacije su, naravno, bezbrojne i do besmislenosti maštovite i stalno dobijaju nove oblike.

Kad predsjednik skakuće…

U početku, dok se “pušilo samo kao čajnik” iz onog vica, najčešće je bila forma da, o bilo čemu govorila, svita je poentirala da će o tome “konačnu odluku” doneti On. Sada je, kad se davanje primata vođi već “puši kao lokomotiva”, teško ustanoviti favorite u ovom takmičenju.

Broj učesnika se širi i na koalicione partnere. Rasim Ljajić deluje malo rezistentnije, Aleksandar Vulin je dovoljno prefrigan da to, sa svim preterivanjima, čini u samouzetoj funkciji portparola svog imenjaka, Ivica Dačić se brani mangupskim dosetkama i zafrkavanjem, ali uz pominjanje važnijih Vladinih odluka ne propušta da pomene svog simbiotskog domaćina…

Kako će se stvari dalje razvijati – videćemo, uzora za takvo ozvaničenje adoracije ima mnogo i u istoriji i u, recimo, azijskim zemljama. Ostaje nada da se neko ne doseti da, poput skupštinskog kodeksa ponašanja, ne donese i neki pravilnik za prigodno veličanje ili, ne-daj-Bože, nešto poput rečnika obavezno upotrebljivih sintagmi na koji su novinari u Srbiji terani tokom NATO-bombardovanja, a koji nam je jednog martovskog dana pročitao Aleksandar Vučić, ministar informisanja u ondašnjoj Vladi Srbije.

Na kraju, možda je deo publike, bar Nikoliću, zviždao iz razloga koji je nahrupio na potpisnika ovih redova, kraj TV-a. I to onog časa kad je predsednik Nikolić, obema rukama držeći traku sa natpisom “Srbija”, skakutao po tribini. Ali, nije zazviždao zato što predsednik nije to radio vešto, iz kuka, kako se skakuće po stolovima pod svadbarskim šatrama.

Štagod Nikolić onomad rekao u Areni, njemu se sigurno zviždalo zbog negovanja takvih navika.