Klasna (ne)svest u svetu i Srbiji

Piše: Aleksandar Stojanović

Kada su, svojevremeno, tokom 1848. godine, diljem Evrope buknule demonstracije koje su pretile da izazovu revoluciju tektonskiju po karakteru od one iz 1789. godine, jedan od najvažnijih, ako ne i najvažniji zahtev, bio je pravo na rad.

Te godine je iz štampe izašao „Manifest komunističke partije“, Karla Marksa i Fridriha Engelsa, a godine koje su usledile su bile obeležene borbom za osmočasovno radno vreme, pristojne uslove rada, i na kraju, težnjom ka formiranjem pravednijeg društva u kome neće postojati dominacija jednog čoveka nad drugim.

Marks, kao jedan od najvećih umova društvene misli, je pod uticajem Sen-Simona, Furijea, ali i Fojerbaha i Hegela, formulisao svoju osnovnu nit vodilju, koja treba da dovede do stvaranja besklasnog društva, jer su klasni odnosi u korenu svih društvenih sukoba.

Diferencijarajući društvene slojeve, on uočava više klasa, sa određenim inherentnim karakteristikama. U Manifestu navodi dve osnovne – oni koji imaju sredstva za proizvodnju, i oni koji su primorani da prodaju svoj rad na tržištu, dok u „Kapitalu“, navodi, pored kapitalista i najamnih radnika, i zemljoposednike, kao treću klasu.

Analizom drugih dela, možemo doći do još nekih grupa koje figuriraju kao klasa, ali to ovde nije od primarnog značaja. Primarno jeste shvatanje da najamni radnici, kao podjaramljena klasa, imaju klasnu svest koja predstavlja kvintesenciju revolucionarnog delanja.

Čini se da je upravo ta klasna svest nešto što radnicima u Srbiji, u dvadeset i prvom veku, nedostaje. Trendovi prisutni u svetu, kao i opšte ugrožavanje položaja radnika, u kombinaciji sa pomenutom deprivacijom shvatanja vlastite pozicije, čini jedan zaokružen, tragičan proces.

Tržišni fundamentalizam

Ispunjenje prava radnika je danas, u uvodnim decenijama dvadeset prvog veka, podjednako aktuelno kao i ranije tokom istorije. Jednostavno, prevladavanje kapitalizma i slobodnog tržišta, nije dalo adekvatne rezultate.

Neolibelarni ekonomski koncept, baziran na principima ortodoksnog tržišnog fundamentalizma, u mnogim krajevima sveta je pokazao svoju tamnu stranu. U uslovima globalizacije, širenja tržišta i promovisanja ideje o profitu kao jedino važnom cilju, nema previše prostora za poklanjanje pažnje radnicima, uslovima u kojima rade i zadovoljenju njihovih prava na sindikalno udruživanje.

Kada se konkurentnost na tržištu nametne kao osnovni cilj, to automatski znači da treba odstraniti sve ono što će tu konkurentnost narušiti i ograničiti. To je razlog zbog kojih mnoge države, u cilju privlačenja stranih investitora, prilagođavaju zakonodavstvo prohtevima velikih firmi.

Tako su tim kompanijama omogućene poreske olakšice, ne kontroliše se njihov uticaj na životnu sredinu, za svako radno mesto, država investitoru plaća i po par desetina hiljada evra, a što je najtragičnije, daju im se odrešene ruke kada je u pitanju eksploatacija radnika.

Najmoćnije među njima, takozvane trans-nacionalne korporacije, obrću profit veći od bruto nacionalnog proizvoda mnogih država, tako da njihove investicije pre predstavljaju asimetrično prijateljstvo u kome političke elite na čelu država, zarad ostvarenja ličnih ambicija, rade šta im se kaže. (Primera radi, Wal-Mart Stores jeste kompanija koja ostvaruje veći obim prodaje od ukupnog prihoda država poput Austrije i Argentine, a bruto proizvod Srbije nadmašuje nekoliko desetina puta.) U takvom ustrojstvu, logično, najgore prolaze zaposleni u firmama.

Sve češće se govori o zloupotrebama radnika u mnogim fabrikama širom sveta. Stravično zvuče priče o poslodavcima koji ne dozvoljavaju radnicima da odu do toaleta, da na sekundu predahnu u toku naporne smene, ili o poslodavcima koji nemilosrdno koriste svaku rupu u zakonu, pa primoravaju radnike da rade prekovremeno, vikendom i praznicima.

Naknade za taj prekovremeni rad su mizarne, ukoliko ih uopšte i ima. Sistematskom eksploatacijom radnika u nekim regionima sveta, došlo se do toga da se u dvadeset prvom veku govori o neokolonijalizmu, nasleđu onog terora koji je indukovao velika stradanja u zemljama Afrike, Azije i Latinske Amerike, i koji je, između ostalog, doveo i do svetskih ratova.

U međuvremenu, zbog te favorizacije menadžerskog i vlasničkog sloja, dolazi do enormne koncetracije kapitala u rukama ne samo korporacija, već i pojedinaca. Ilustrativan je podatak da su trojica najbogatijih ljudi na svetu u 1999. godini, Bil Gejts, Voren Bafet i Pol Alen posedovali više novca nego što je bruto proizvod svih najmanje razvijenih zemalja sveta u kojima živi 600 miliona ljudi (jaz se u poslednjih dvadesetak godina, još više uvećao). Ili činjenica da više od milijarde ljudi na svetu preživljava sa dolarom dnevno.

Sledeći logiku društvenog funkcionisanja gde se tržišni mehanizmi predstavljaju kao lek za sve boljke društva, došli smo u situaciju da su u mnogim kompanijama uslovi rada i tretman radnika približni periodu „divljeg“ kapitalizma, kada se radilo petnaestak sati dnevno, i kada su radnici spavali pored mašina. Svaki pomen eventualnog sindikalnog udruživanja, protesta i štrajkova, žigosan je „zlokobnim“ nazivom „crvene opasnosti“ i „naopake ideologije“.

Potreba za radničkim aktivizmom

Čini se da je danas radnički aktivizam neophodniji nego ikada ranije. Pored navedenih parametara, koji su po svojoj biti, negativni, nije retkost da zbog katastrofalnih uslova rada, kao i usled baratanja opasnim supstancama na samom radnom mestu, radnici budu privremeno ili trajno oštećeni u zdravstvenom smislu. Još je gore, što opet, nije redak slučaj, da ljudi izgube život tokom obavljanja svojih aktivnosti.

Od početka godine, gotovo da nije prošla nedelja, a da na nekom gradilištu u Srbiji, neki radnik ne izgubi život. Istina, nije moguće u potpunosti eliminasati rizik, niti treba poreći povremeno neoprezno ponašanje radnika (nenošenje šlema, konzumacija alkohola tokom rada na velikim visinama itd.), ali sam broj incidenata sa smrtnim posledicama, ukazuje da neodgovornost radnika nije glavni uzrok. Očigledno se, u cilju racionalizacije troškova, štedi na zaštitnoj opremi, a sistem zaštite na radu, ako i postoji, diskutabilnog je kvaliteta.

Vrhunac katastrofe, kroz koju prolaze radnici na periferiji svetskog kapitalističkog poretka, nastaje onda kada politički predstavnici, koji su birani da štite upravo njihove interese, staju na stranu eksploatatorskog investitora, optužujući radnike za nerad, nebrigu za „budućnost, snagu i renome države“, ili, ne daj bože, za veleizdaju. Patologija dostigne potpuno novu dimenziju kada isti ti političari, smrt radnika na radnom mestu, pravdaju „opasnim poslom“ koji je taj pojedinac obavljao, ili, još gore, navođenjem skandalozne statistike, da je stanje još i dobro, i da u nekoj većoj i snažnijoj državi, radnici na sličnim poslovima ginu još intenzivnije.

Uzimajući u obzir svetski trend marginalizacije značaja radnika, kao ljudskog bića sa svojim potrebama i prohtevima, ulazimo u doba koje se, opravdano može nazvati robovlasničkim. Jedina razlika od onog poretka koji je silno zlo naneo ljudskoj civilizaciji, pored vremenske distance, jeste u perfidnosti ove nove, neokolonijalističke formacije.

Kao što su svojevremeno u Kongu, belgijski vlastodršci slali ne samo privrednike i upravnike, već i sveštenike, da bi domorodačkim radnicima objasnili kako nema potrebe da se bore za svoj život na zemlji i da se bune protiv „belgijskih civilizatora“, već da je zagrobni život ideal, u kome će biti slobodni, tako danas imamo najrazličitije pokušaje da se radničko nezadovoljstvo pacifikuje. U tu funkciju su stavljeni mediji, filmovi, serije, jeftina literatura i kancerogeni rijaliti programi.

Bežeći od teške stvarnosti, ljudi se povlače u svoju zonu komfora i zabluda, što dovodi do potiskivanja nerešenih problema iz svakodnevice, a po sledu događaja, do takvih psihičkih problema kao što su anksioznost i depresija. Posledično, kao neka krajnost, dolazi i do samoubistava, socio-patološkog fenomena kome nisu ostale imune ni visoko industrijalizovane zemlje. O tome kakve dezintegrativne procese po porodicu radnika pokreću nesigurnost posla, nedovoljna zarada ili mobing od strane poslodavca, ne treba trošiti reči.

Koreni promene

Promena počinje onog trenutka kada pojedinac ili grupa shvati da do promene mora doći. Stanje je alarmantno. Naravno, možda je stvaranje besklasnog društva utopija, ali je radnička borba itekako realna. Metode za tako nešto mogu biti raznolike. Kako su postojeći sindikati u Srbiji, samom svojom brojnošću i neslogom, postali irelevantni, čak ograničavajući faktor u radničkom aktivizmu, potrebno je novo organizovanje, u asocijaciju koja će biti jedna, nedeljiva, odlučna i beskompromisna za ostvarenje prava radnika u Srbiji. Možda zvuči idealistički, ali za tako nešto je potrebno da članovi sindikata budu ljudi sa jakim moralnim i klasnim načelima, koji neće jednu plemenitu ideju, prodati zarad vlastitog samoodržanja ili uspeha. Takva organizacija mora da funkcioniše transparentno, da bude sveobuhvatna, u smislu planiranja i sprovođenja akcija, koherentna, u smislu povezivanja svih radnika Srbije, gde će i poslednji član organizacije osećati da je važan za sindikat, i da je sindikat važan za njega, i koncizna, u smislu zahteva koji će se iznositi pred političke odlučioce.

Bez toga, teško je očekivati da će se položaj radnika popraviti u bližoj budućnosti.

Prati
Obavesti me o
guest

0 Komentara
Inline Feedbacks
Prikaži sve komentare