Katić: Pandemija je povod neviđene globalne preraspodele bogatstva

BEOGRAD

Pred našim očima odvija se neviđena globalna preraspodela bogatstva čije najveće žrtve će biti najsiromašnije stanovništvo u razvijenim državama, kao i siromašne države koje još nisu svesne šta im se sprema, izjavio je ekonomista Nebojša Katić u razgovoru za portal Sindikata Nezavisnost.

Katić koji je na samom početku pandemije u jednom svom tekstu napisao da, “koliko god paradoksalno zvučalo, kovid 19 je dar s neba za zapadne vladajuće političke i ekonomske strukture”, kaže da ostaje pri tom stavu i danas, sedam meseci kasnije.

„Kako vreme prolazi, sve sam sigurniji da nisam pogrešio. Pred našim očima se odvija neviđena globalna preraspodela bogatstva. Najveće žrtve će biti najsiromašniji slojevi stanovništva u razvijenim državama, kao i siromašne države koje još uvek nisu svesne šta im se sprema. Iz ove krize one će izaći zadužene do nosa, biće u nemilosti kreditora, moraće dodatno da smanjuju ionako jadnu javnu potrošnju, i prodavaće sve što im je još preostalo da bi se oslobodile duga. Meni se čini da u Srbiji još nema svesti o tome“.

Govoreći o različitim tranzicionim ekonomskim politikama, Katić ukazuje da je “aktivna uloga države bila ključna u svim uspešnim modelima razvoja, kako na Zapadu, tako i na Istoku“, ali da se to u Srbiji „sakriva od javnosti“ zato što ta empirijska činjenica negira vladajuću neoliberalnu doktrinu na čijoj promociji su u nastale karijere najuticajnijih ekonomista, koje su, čak i finansijski, podsticane spolja.

„Sve uspešne države su imale sposobne vlade koje se nisu plašile eksperimentisanja. Šampioni razvoja nisu previše držali do slobodnog tržišta, štitili su svoju industriju, vodili su politiku potcenjene valute, koristili su mehanizme kapitalne kontrole. U prvoj fazi razvoja su krenuli sa politikom supstitucije uvoza, a potom su se fokusirali na stimulisanje izvoza i proboj na strana tržišta integrišući se u svetske privredne lance. Ove države su se oslanjale na domaću štednju, a ne na strane investicije, i u fazama brzog razvoja žrtvovale su ličnu potrošnju ulažući u infrastrukturu, obrazovanje i zdravstveni sistem. Rečju, šampioni razvoja radili su sve suprotno od onoga što rade evropske tranzicione države i Srbija“.

Katić ukazuje da su se poslednjih decenija iskristalisala dva teorijska pristupa vezana za ulogu države u ekonomskom razvoju – regulatorna i razvojna država.

“Regulatorni koncept podrazumeva da država ne treba da se meša u razvojne procese i da će se razvoj dogoditi delovanjem tržišnih snaga. Otuda je potrebno izgraditi institucije, pravni sistem, eliminisati korupciju i tako stvoriti ambijent za nesmetano delovanje tržišta. To sve zvuči logično, ali nažalost, nema empirijsko uporište. U siromaštvu je nemoguće izgraditi regulatornu državu, pogotovo ne u državi bez demokratske tradicije. To dolazi kasnije, kada se utekne iz siromaštva i bede i kada se stvore društvene strukture koje imaju interes da institucije funkcionišu“.

On ističe da je u tranzicionim procesima razvojna država daleko efikasnija od regulatorne. 

„Razvojna država podrazumeva da postoji jasna strategija razvoja, jasni ciljevi i instrumenti kojima se strategija ostvaruje. Sve to se operacionalizuje kroz planove razvoja koji nisu puke deklaracije koje nikoga ne obavezuju. Nažalost, u Srbiji je i sama reč – planiranje – zabranjena. U Srbiji je koncept razvojne države jasno odbačen odmah posle oktobarskih promena 2000, pa smo dobili kvazi regulatornu državu“.

Posebnu pažnju stručne javnosti psolednjih godina izazivaju Katićeve kritike ekonomskih mitova koji su, kaže, značajno usporili razvoj država kao što je Srbija. Prvi mit u oblasti monetarne politike na koji ukazuje je da je cenovna stabilnost apsolutni prioritet monetarne politike.

“Niska inflacija i ubrzani razvoj ne idu zajedno, nažalost. Niska inflacija u nerazvijenim državama u pravilu govori o privrednom mrtvilu gde se cenovna stabilnost najčešće održava restriktivnom monetarnom politikom i precenjenom valutom koja veštački snižava uvozne cene. S druge strane, brz razvoj je u pravilu praćen rastom inflacije i u prvim fazama dinamičnog razvoja to se ne može izbeći. Ovde je samo važno da inflacija ne izmakne kontroli. Kada je o Srbiji reč, koridor ciljane inflacije koju je NBS odredila (1,5 do 4,5%) po mom uverenju nepotrebno je restriktivan za državu koja treba da se razvija“.

U monetarne mitove Katić svrstava i tezu da se investicije mogu finansirati samo iz realnih izvora, odnosno iz štednje.

“Koliko god da je štednja važna, investicije se nikada ne finansiraju samo iz štednje. Uvek je tu i novokreirani novac, bilo da ga kreiraju centralne banke, bilo poslovne banke. Nesporna je činjenica da novi novac kreiraju poslovne banke i to u mnogo većem obimu nego što to čine centralne banke. Ovaj oblik ‘primarne emisije’ namerno se ignoriše. Domaća štednja nije limitirajući faktor razvoja kako se neprekidno tvrdi, i nije neophodan „uvoz“ strane štednje kroz inokredite. Razvojni potencijal zemlje je određen pre svega resursima – ljudskim i materijalnim, koje država ima, i samo su ti resursi ograničavajući faktor razvoja“.

Katić smatra da je štetan mit i tvrdnja da je primarna emisija zlo jer neminovno dovodi do inflacije i da se zato ne može upotrebljavati za stimulisanje sopstvene privrede.

“Jugoslavija je dobro koristila primarnu emisiju i svoj bankarski sistem, i veoma brzo se razvijala sve do osamdesetih godina prošlog veka. Bilo je perioda pregrevanja privrede i rasta inflacije, ali inflacija nikada nije izmakla kontroli. Tek krajem osamdesetih došlo je do prve hiperinflacije, ali to se dogodilo u trenutku kada se politički sistem raspadao. Drugi put, tokom sankcija devedesetih došlo je do stravične hiperinflacije, ali se zaboravlja da se to dogodilo u uslovima strahovitog ekonomskog šoka koji je izazvan najtežim sankcijama kroz koje je jedna država ikada prošla. I ovde se namerno zaboravlja kontekst u kome je došlo do hiperinflacije. Nekome je očigledno stalo da čitavu monetarnu istoriju Srbije svede na devedesete godine i da tako blokira svaku pomisao da se može voditi i drugačija monetarna politika od ove koja je na sceni“.

Katić je u monetarne mitove uvrstio i stav da je svejedno u čijem su vlasništvu banke, budući da između interesa finansijskog sektora i interesa društva postoji znak jednakosti, te da bi svaki pokušaj čvršće kontrole i ograničavanja finansijskog sektora bio kontraproduktivan.

“Uništavanje domaćeg bankarskog sektora jedna je od najvećih grešaka srpske tranzicije. Strane banke nemaju nikakvog interesa da kreditiraju privredu i njen razvoj. Njihov interes je da što više zarade i što manje rizikuju i tu im se nema šta zameriti. Zbog toga banke sa zadovoljstvom daju gotovinske kredite jer su kod njih kamate najviše, a disperzija rizika je najveća. Banke rado daju i kredite za stanove jer se hipoteke lako realizuju. Investicije su, kao rizičan oblik kreditiranja, otuda zanemarene. Ukupan iznos investicionih kredita je samo za 12% veći od iznosa gotovinskih kredita građanima. U takvom sistemu nema uslova za dinamičan razvoj, jer sistem podstiče potrošnju bez pokrića, a ne razvoj. Jedini izlaz bi bio da se uvedu kreditne kvota koje bi naterale banke da kredite usmeravaju u interesu razvoja. To su radile mnoge Zapadne države, ali u Srbiji nema hrabrosti za tako nešto“.

Posebno je interesantna Katićeva kritika fiskalnog mita u vezi sa limitiranjem javnog duga u odnosu na visinu bruto društvenog proizvoda. Pri tome, ukazuje da je u evro zoni “popularno” da javni dug ne sme preći 60% BDP-a a da je u Srbiji limit još niži. Smatra da su te cifre „arbitrarne jer ne postoji matematička formula kojom se određuje koliki javni dug može biti i na kom nivou država ulazi u rizičnu zonu“, te da je apsurdno to što se numerički limiti prepisuju od razvijenih jer ignorišu različite stepene razvoja i različite potrebe društava. 

„Nije najveći problem visina duga i njegov odnos prema BDP-u, problem je u valutnoj strukturi duga. Deficit je opasan kada se finansira u stranoj valuti i inokreditima. Tada, pre ili kasnije, država ulazi u krizu duga. Ponoviću po stoti put – suludo je uzimati tuđi naštampani novac da bi se finansirali domaći troškovi u domaćoj valuti.“

Katić, takođe, smatra pogrešnom i tezu da su visoki porezi štetni za ekonomiju i da demotivišu rad i stvaranje nove vrednosti.

„Posao privrednika je da se stalno žale na visoke poreze i to je rutinski jauk i oblik pritiska na vlast. Ako bi teza o visokim porezima koji demotivišu rad bila tačna, onda bi cela Skandinavija, ili Nemačka ili Francuska npr. bile propale zemlje u kojima niko ništa ne bi radio. Ponovo empirija govori suprotno od onoga što neoliberalna teorija pokušava da promoviše“.

Uprkos tome, saglasan je da je „Srbiji potrebna radikalna promena poreskog sistema“.

„Porezi na prihod građana moraju biti progresivni, porezi na dobit moraju biti niži za mala preduzeća, poreski mehanizam mora stimulisati investicije. Važno je da poreski sistem bude predvidiv, nekomplikovan i stabilan u dužim vremenskim periodima. Važno je i da se parafiskalni nameti strogo kontrolišu. Poreske rupe se moraju zatvoriti i pogotovo je važno da se ukine praksa koja omogućava domaćim privrednicima da rade kroz poreske rajeve. Isto tako bi bilo važno i da se strancima limitira mogućnost da izbegavaju plaćanje poreza u Srbiji“, zaključuje Nebojša Katić u razgovoru za sajt Sindikata Nezavisnost.

Nebojša Katić od 1992. živi u Londonu gde je do nedavno radio kao samostalni poslovni konsultant. Autor je veoma zapaženih knjiga Iz drugog ugla (2015) i Surovi novi svet koje su, zapravo, zbirke njegovih ključnih tekstova o odnosu države i neoliberalizma, recesiji, svetskoj ekonomskoj krizi, privatizaciji, sudbini javnih preduzeća, stranim i domaćim investicijama i drugim (ne)prilikama koje su nas zatekle na početku 21. veka.

Foto: UGS Nezavisnost

Prati
Obavesti me o
guest
0 Komentara
Inline Feedbacks
Prikaži sve komentare