Kako rezervisati karte za autobus “Nišekspresa”

NIŠ

Smatrala sam da je najkomplikovaniji deo letovanja, zapravo sakupiti novac za a da bi sve ostalo, kao što je rezervacija karata i smeštaja, trebalo da bude nešto što se rešava samo jednim telefonskim pozivom.

Još krajem juna, rešena da sve obezbedim na vreme, zovem call centar Nišekspres-a kako bih dobila informaciju o polascima iz Niša ka Crnoj Gori. Gospođa koja mi se javila uspela je, doduše uz konsultacije sa koleginicom, nakon par minuta da mi odgovori na sva postavljena pitanja i da mi rezerviše dva mesta za traženi polazak sredinom avgusta.

„Koji su brojevi sedišta?“ – pitam, nadajući se da možda mogu i sama da izaberem.

„Numeracija sedišta ne važi u našim autobusima.“ – odgovara ženski glas iz slušalice, ali tek nakon još jedne konsultacije.

Razmišljajući o tome punih nedelju i po dana, odlučujem da se raspitam da li za trećeg prevoznika (pošto, kako su mi objasnili, Nišekspres sarađuje sa nekim prevoznikom sa Cetinja, te su oni ti „naši“) numeracija ipak važi. Razmišljam, zamisli zalepi mi se neka dokona osoba sa brojem sedišta 21 na karti, a ja baš tu sela. Pa onda stane da me ubeđuje kako je mesto njeno i nastavi popreko da me gleda na svakoj pauzi. Zlo!

Odlučujem da ponovo kontaktiram call centar, ovog puta iz slušalice dopire samo melodija iz filma „Kum“, tu i tamo nekad prebaci pa čujem da telefon negde nekome ipak zvoni. Čekajući da Marlon Brando i Al Paćino iskoče odnekud rešim da ću biti uporna u nameri da ih dobijem, a u krajnjoj liniji do avgusta će morati da se jave, zar ne ? Ali nakon što petog dana i dalje nije bilo traga ni od njih ni od porodice Corleone pomislim da se možda ipak neće javiti ni tada, pa rešim da odem direktno do stanice.

„Samo budite brzi.“ – reče službenica sa šaltera lupajući po tastaturi.

„U redu gospođo, ali ne vidim razloga da me požurujete kada već punih pet dana ne mogu da dobijem nikoga telefonom.“ – tada se već okrenula da me pogleda, imala sam utisak da pravi moju fotografiju za foto-robota, kako bi me držali na nekom panou u nekoj od kancelarija.

Mada sa dozom straha da je bilo šta i pitam, uspem sa njom da se dogovorim da numeracija sedišta važi i za „njihove“ autobuse. Uspem čak i da pomerim rezervaciju za neki dan kasnije (neočekivana promena plana koja se dogodila u međuvremenu), samo ostane enigma mogu li da se rezervišu prva sedišta u autobusu (ona koje vozači uglavnom prisvoje za sebe).

Rešena da saznam tu informaciju, više zbog tvrdoglavosti nego zbog profesionalne deformacije za koju sam isuviše mlada, napišem mejl idućeg dana ovim njihovim sa Cetinja, oni odgovaraju iznenađujuće brzo i napominju da navedenog dana u to vreme ne polazi njihov autobus, već autobus Nišekspres-a. Zahvaljujem se i odlučujem da Nišeskpres-u ovog puta pošaljem mejl, nadajući se da su za tu vrstu rezervacije zadužene malo ažurnije osobe i imajući u vidu da ovi sa šaltera negde gađaju moju sliku pikadom.

„Poštovana, nisam baš najbolje razumela šta želite da me pitate, ali …“ pisalo je na početku mejla u kojem su odgovorili na sva moja postavljena pitanja. Ko vozi pomenutog dana, koji prevoznik ? Mogu li se rezervisati prva sedišta u autobusu? I, za svaki slučaj, važi li numeracija sedišta u autobusu?

„Mogu li onda da prebacim svoju rezervaciju na sedišta broj 3 i 4?“ – pitam već zamišljajući kako majka žmuri dok prolazimo Kanjon Morače (mada možda krenu i ovim novim autoputem),  a ja ne brinem hoće li mi neko uvaliti sedište u krila.

„Poštovana, imate rezervisana željena sedišta.“

Sada sam bezbedna od strane putnika, ali da li ću biti bezbedna od strane vozača što sam im zašla na teritoriju, to već nisam sigurna. Na kraju, proces rezervacije ovih mesta trajao je duže nego što će trajati sam odmor, pa se nadam da će vredeti.

Isidora Terzić

Prati
Obavesti me o
guest

0 Komentara
Inline Feedbacks
Prikaži sve komentare