Kako se kreira javno mnjenje u Srbiji

BEOGRAD

Ukoliko stranke na vlasti imaju interes, usmeravanjem medijskih narativa za samo nekoliko meseci mogu da dovedu do vidljivih promena u spoljno-političkim stavovima građana, uz to da uvek ostaje deo onih koji će zadržati svoj nepokolebljiv stav, rekao je istoričar Slobodan Marković za Demostat.

On smatra da bi taj princip, ukoliko bi to vlasti želele, mogao da se primeni i sada, kada prema istraživanju Demostata više od polovine građana ne želi u EU, 80 odsto ne bi uvodilo sankcije Rusiji, a isto toliko procenata ne bi ni po koju cenu odustalo od vojne neutralnosti.

S tim mišljenjem nije saglasan profesor Fakulteta političkih nauka Siniša Atlagić, koji kaže da javno mnjenje jeste nestabilno, ali da se ne može relativno brzo izmeniti kada je reč o ključnim pitanjima, poput EU, KiM ili Rusije.

Direktor programa televizije N1 Igor Božić takođe smatra da predsedniku države, koliku god moć da ima, ne bi bilo jednostavno da brzo promeni spoljno-politički kurs i ističe da je suštinski zadatak na političarima da jasno definišu u kom pravcu Srbija ide.

Marković ukazuje da istraživanja u Jugoslaviji i Srbiji, koja možemo da pratimo od šezdesetih godina prošlog veka, pokazuju da je javno mnjenje po pitanju spoljne politike gotovo uvek pratilo ono što je bilo definisano kao zvaničan spoljno-politički stav države.

Poslednjih deset godina u Srbiji se vodi propaganda u kojoj se, kako Marković primećuje, uočavaju tri važne odlike – slavi se Srbija, koja se prikazuje kao neproporcionalno značajna u odnosu na svoju veličinu i ekonomsku snagu, Zapad se stalno osporava i prikazuje kao deo neke zavere protiv naše zemlje, a Rusija se predstavlja kao branilac Srbije i pravoslavlja.

Ta propaganda je postojana i stvara iluziju stabilne podrške Rusiji, dok se antizapadna kampanja od 2012. pojačava, ali Marković tvrdi da bi se bilo kakva promena spoljno-političke orijentacije brzo odrazila i na javno mnjenje.

Prilikom merenja stavova, građani se ispituju na osnovu skala podrške i pravi se razlika između onih koji potpuno i onih koji delimično podržavaju neku veliku silu ili savez. Tvrdi podržavaoci ostaće uglavnom na istim pozicijama, a meki će se preliti u pravcu prema kome ih usmere medijski narativi, objašnjava Marković.

On tvrdi da je bliskost Srbije i Rusiji jedan od modernih političkih mitova i objašnjava da su na državnom nivou od nezavisnosti Srbije 1878. godine do kraja 20. veka odnosi bili bliski samo 13 godina – periodima 1878-80, 1908-1917 i 1944-47/48).

Srbija se 1881. godine pod Obrenovićima odrekla samostalnog vođenja spoljne politike u korist Austrougarske, Kraljevina Jugoslavija bila je poslednja zemlja na svetu koja je priznala Sovjetski Savez, tek u juna 1940. godine, a komunistička Jugoslavija je gradila svoju samostalnost na otporu SSSR-u, a i Slobodan Milošević je imao veoma loše odnose sa Rusijom pod Jeljcinom, objašnjava Marković.

Marković zaključuje da u istraživanjima javnog mnjenja u Srbiji več godinama postoji deo ispitanika koji odgovara da su istovremeno i za EU i za Rusiju, što je, kako kaže, proizvod distorzije koju vrši deo domaćih medija.

Informacije se prenose selektivno i deo stanovništva ne shvata da postoji protivrečnost između ta dva puta, jer situacija u svetu nije realno i objektivno predstavljena u većini medija u Srbiji. Donekle je to, kako zaključuje, i refleks dugododišnje državne politike oličene u sloganu „I Kosovo i Evropa”.

Atlagić smatra da bi Vučić samo donekle mogao da pojača naklonost srpskog javnog mnjenja prema EU, ističući da je to složeno pitanje koje se ne tiče samo njegove moći ili nemoći kao predsednika države, a ističe da je Vučićev entuzijazam u vezi sa EU bio na vrhuncu pre nekoliko godina i da to sada ne može da predstavlja osnov za efektno političko ubeđivanje.

Ovo je, s jedne strane, posledica njegovih ličnih zaključaka o globalnim političkim dešavanjima, dakle i unutar EU, a sa druge raspoloženja domaćeg javnog mnjenja s kojim, po ovom pitanju, nije spreman da se nadgornjava, jer ne bi imao prevelike šanse, navodi Atlagić.

On podseća na unutrašnji dijalog o Kosovu i Metohiji, navodeći da je sam Vučić u nekom trenutku rekao da njegova ideja nije dobila značajnu podršku.

Javno mnjenje jeste nestabilno i relativno brzo se može izmeniti, ali ne i po pitanjima kakva su, na primer, ova u vezi sa EU, statusom KiM ili Rusijom, smatra Atlagić. 

Dodaje da na odluke građana u vezi sa tim pitanjima utiču prevashodno takozvani faktori dugog trajanja, pre svega socijalizacijski, dok su situacioni faktori, poput političkih kampanja, drugog ranga.

Otuda ja ne bih potcenjivao građane pričom o tome da se njihovi stavovi o fundamentalnim pitanjima mogu brzo promeniti otpočinjanjem kampanje u prilogu nekom pitanju, ističe Atlagić.

On ne očekuje da će se desiti nagli ili značajan zaokret ni prema pitanju pristupanja Srbije EU, ni u odnosu prema Rusiji.

Odnos građana prema EU je opterećen odnosom obostranog nepoverenja. EU nema poverenja u Srbiju zbog njenog odnosa prema Rusiji, a u Srbiji je nepoverenje u vezi sa odnosom EU prema KiM i uopšte njenim odnosom prema Srbima još od raspada bivše Jugoslavije, a uslovljavanja u vezi s Rusijom samo pojačavaju to nepoverenje, kaže Atlagić.

Govoreći o tome na koji način se formira javno mnjenje u Srbiji, Atlagić objašnjava da je javni prostor u našoj zemlji polje specifične konfiguracije čije središte čine od vlasti kontrolisani televizijski kanali kao i dalje najkorišćenija sredstva masovne komunikacije, kao i jeftina dnevna štampa, a na periferiji je komunikacija posredstvom interneta i periodične štampe.

Božić kaže da nije siguran da je promena javnog mnjenja po pitanju spoljne politike moguća u kratkom roku i smatra da je suštinski veliki zadatak na političarima da jasno definišu kuda se Srbija kreće, naročito u ovom trenutku, kada u Evropi imamo disonantne tonove i ne tako idealnu situaciju, kakva je bila pre dvadesetak godina.

Nije jednostavno, kakvu god moć da Vučić ima, tako lako promeniti kurs, naročito ako uzmete u obzir da je on deset godina na vlasti i da konstantno vodi politiku sedenja na makar tri ili četiri stolice, ako gledamo SAD kao poseban entitet, navodi Božić.

U ovom slučaju, kako ističe, potrebno je građanima objasniti mane i prednosti jednog ili drugog puta, pri čemu je najveća odgovornost svakako na Vučiću, koji je preuzeo svu vlast u Srbiji, a Božić veruje da će predsednik Srbije, ukoliko odluči da „prelomi”, tražiti neku vrstu šireg konsenzusa.

Božić, međutim, navodi da za raskid odnosa prema Rusiji, odnosno Vladimiru Putinu, treba da se dogodi nešto što bi dalo opravdanje da se napravi zaokret u politici ka Evropi, ali se to ne događa. Zbog toga nije siguran da je Vučić spreman da rizikuje jer bi, prema istraživanjima javnog mnjenja, onaj koji prekine saradnju sa Rusijom doživeo pad popularnosti.

Izvor: FoNet

Prati
Obavesti me o
guest

0 Komentara
Inline Feedbacks
Prikaži sve komentare