LESKOVAC

 

Kada je osamdesetih godina 19. veka došlo do naglih zahlađenja odnosa između Srbije i Bugarske, a kasnije i rata, Leskovčani su bili zatečeni. U godinama po oslobođenju, intenzivno su sarađivali sa istočnim komšijama, a taj uticaj Bugara je bio toliki da čak postoje mišljenja da su Leskovčani po mentalnom sklopu bliži njima nego Srbima. Da se ne zaboravi, leskovački kraj je od Bugarske odvojen planinskim lancima, a od Srbije je u ono vreme bedem bila državna granica. Lišeni nekadašnjih trgovinskih saveznika, što je bila direktna posledica najpre (po Leskovac) izuzetno nepovoljnog trgovinskog sporazuma između Srbije i Bugarske, a kasnije i ratnim dejstvima, industrijalci-pioniri su morali da smisle neko rešenje. Nekima od njih je pala na pamet ideja da osnuju fabriku u okolini Leskovca. Toj grupi harizmatičnih i pronicljivih ljudi pripadali su Antonije Tonka Popović, Dimitrije Mita Teokarević, Proka Mitić, Gligorije Jovanović i drugi. (O ovim velikim Leskovčanima će podrobnije biti pisano u danima koji dolaze) Argumenti tome u prilog su bili dovoljno stimulativni: zbog trgovinske blokade koja je onemogućavala priliv gajtana iz Bugarske, leskovačka privreda bi bila zaštićena; u uslovima nestašice, gajtan bi postigao visoku cenu, pa bi i zarada bila velika; meke, nekrečljive vode ovdašnjih reka blagotvorno bi delovale na samu proizvodnju. Međutim, nisu imali ni majstore, ni mašine, a bogami ni jasan plan kako da tu svoju ideju pokretanja fabrike sprovedu u praksu.

 

Kompletan tekst u leksovačkom  nedeljniku Nova Naša reč  i na www.novanasarec.org.rs,

link

http://novanasarec.org.rs/index.php/2016/11/11/kako-je-sve-pocelo/