LESKOVAC

Piše Sava Dimitrijević

Takvo je vreme bilo. Nesi mogja ni da porasteš dok ti majka i tatko ne kažev da si porasja.
I od kako se čovek rodi pola život ti izedev tatko i majka, a drugu polovinu – žena i deca! Uvek mora drugi da slušaš. Dok si dete – mora da slušaš tatka i majku, a oni te ss strinke, tetke, babe i dede zadzrćav – gledav te na kuga ličiš. Pa na kuga si po narav i na kuga li će ispadneš kad porasneš. Pa isti si čiča Sofronije što je izgledaja, a taj Sofronije je bija – ko da su ga kroz cevku od kazan za rakiju protinjali. Strinke pa kazujev da imaš kotlajaste noge na dedu koj, kd se napije, slazi u bunar dibok dvanaest metra – edva ga posle ss debeli konopci na čekrk izvadiv napolje, a on, kd ga prebaciv preko santrač i turiv na zemlju vika:
– Mlogo mi vrućina pa sam slegja u bunar malo da se oladim.
El, pa, nedaj Bože, da imaš naraf na pradedu Milisava kuga su od milos vikali – Tate lipsa konj! On je, kolko se u familiju i šire pamti – bija zlikovac. A ti kakav si i kako izgledaš – ima da ga nadmašiš!
A kad porasneš – prativ te u školuuu! Tam pa mora da slušaš učitelja. Ako ga ne slušaš tepa te ss šibljinku, pa te turi da klečiš na kamenjčiki, el na zrna od mumuruz i gra! I t-mn iskočiš iz školu i počneš da nalikuješ na samoga sebe – prativ te u vojsku. Tam slušaš kaplara, podnarednika, narednika i sve takoj do brigadnog i divizijskog đenerala. Svi ti naređujev i ti

Kompletan tekst u štampanom izdanju leksovačkog nedeljnika Nova Naša reč i na www.novanasarec.org.rs

KAKO JE PORASJA LJUBA GARDA