Kako izgleda snimanje filma iz ugla statista: Ivan Stojanović, statist u filmu „Montevideo, vidimo se“

LESKOVAC-PARAĆIN

Na vest, tačnije poziv ekipe filma o Leskovcu između dva rata, da im se jave kllinci od 10-14 godina zbog uloge u filmu, poželeli smo da tim budućim glumcima pojasnimo kako će to snimanje da izgleda. U tome nam pomaže Ivan Stojanović, koji je 2012. godine na sličan način učestvovao u snimanju fima „Montevideo, vidimo se“. Naime, ekipa filma je deo scena snimala na Gradskom stadionu u Paraćinu, tako da su za neke masovnije scene angažovali mlade Paraćince.

„Nisam mogao ni da pretpostavim kako izgleda snimanje filma. Potpuno sam to drugačije zamišljao, a nakon učestvovanja u ovom projektu shvatio sam zašto glumci više vole predstave. Naime, dešavalo se da glumac provede ceo dan na snimanju, da aktivno učestvuje svega u par scena, ali mora tu da bude, šta da radi? Kada bi mi neko ponovo ponudio da budem statista, dobro bih razmislio da li da prihvatim, pa i pod uslovom da se vidim u trejleru!“ uz smeh naglašava Ivan i pojašnjava nam de se njegov lik vidi i u trejleru filma.

„To je momenat kada se gomila fotografa se priprema da slika reprezentaciju Brazila, a ja u sred kadra… Inače, jedan dan snimanja je trajao od 7 sati ujutru pa sve dok ne padne mrak. Za to vreme smo više sedeli po tribinama, nego što smo aktivno učestvovali. Nekolicina nas je imala sreće, jer smo bili izabrani da budemo foto reporteri, pa smo dobar deo dana provodili na terenu gde je temperatura bila niža nego na usijanoj tribini. Jedan dan je neko poneo termometar i izmerio 60 stepeni na direktnom suncu, a mi pod punom „ratnom“ opremom: košulja, kravata, sako, cipele, pantalone, kapa, zakopčani do grla. Te kostime koje smo imali, nosili smo kući i nismo smeli da ih peremo tako da smo se posmrdeli kao tigrovi, hahaha… To je bio najtopliji juni mesec u istoriji junova, te 2012 godine.“

Među glumačkim legendama

Ali, pored vrućine, Ivanu se najviše svidelo i najviše ga je radovala mogućnost da pre snimanja vidi glumačke veličine poput Dragana Nikolića, Nikole Đurička, Vojina Ćetkovića, Dragana Bjelogrlića i pogotovu Žike Todorovića, za koga kaže da je „odneo pobedu“.

„Naime, u sklopu stadiona gde se film snimao, nalazila se lokalna kafana gde je, jel’ te, Žika provodio dobar deo vremena. I onda kada je on trebao da snima scenu, koja se ponavljala zbog nekih grešaka i koje je Bjela kao reditelj morao da objašnjava drugim glumcima gde greše i kako je on to zamislio, da bi ponovo pokušali, morao je da radi megafon: “Žiko, nazad na scenu!!”. Interesantno je bilo snimanje scene u kojoj majmun krade Đuričku cipelu dok ovaj spava na klupi. Nije hteo majmun da priđe cipeli, dok u nju nisu stavili bananu. Par momaka koji su „igrali“ za reprezentaciju Brazila bili su kapueristi, pa je bilo interesantno gledati njihove vratolomije. Sećam se da su jednu scenu, gde Brazilac postiže gol makazicama, snimali više od pola dana, jer čovek nije mogao da pogodi loptu koju su mu rukom bacali sa jednog metra udaljenosti, da bi na kraju Bjela rekao, ma mani ga više izgubismo ceo dan, i onako će (ne mogu da se setim imena) da nacrta loptu kompjuterski. I onda su scenu snimili bez lopte… I tako je snimljeno kako Brazilac izvodi „makazice“, golman se baca u prazno i kao, Brazilci se raduju… Malo retardirano, ali je posle u filmu ispalo vrlo efektno. I onda, na kraju snimanja, oko jednog stola nas 200 se nabijemo kao krdo, za dnevnice… To traje još dva sata, dele po 1000 dinara, a ja gledam na sat… Evropsko prvenstvo u fudbalu, prva utakmica u 19 sati, a ja čekam za 1000 dinara, a Ronaldo ga već daje…“

50 evra u tuđem džepu

Bilo je još anegdota na snimanju, dodaje Ivan i navodi primer svog druga.

„Utakmica između Brazila i Bolivije se snimala sa razmakom od 15-ak dana. I u prvoj turi snimanja moj drugar je nosio neko, bukvalno vuneno bež odelo, i, kako je on to nazivao, italijanske cipele. Kada smo došli da snimamo sa Bolivijom oni mu daju drugo, a on ni da čuje. Neće drugo, hoće italijansko… Ide po garderobi i traži ga, a voli da isteruje neku svoju pravdu… Na kraju, pristane on na drugo odelo, obuče ga i u tim, novim, pantalonama nađe 50 evra… Taj dan nismo snimali, sedeli smo sa Žikom u kafani… To je bio poslednji dan našeg snimanja.“

Savet svima da probaju

Na kraju, Ivan Stojanović savetuje svima koji žele i misle da to mogu, da se obavezno jave na audiciju.

„Nije važno šta će biti na kraju, koliko ćete sekundi ili minuta stvarno da budete u tom filmu. Dobićete jedno lepo iskustvo i saznanje koje će teško da vam se ponovi u životu. Moji drugovi i ja se i, nakon osam godina, često prisećamo i komentarišemo dešavanja sa snimanja „Montevidea“…“

Prati
Obavesti me o
guest
0 Komentara
Inline Feedbacks
Prikaži sve komentare
Проститутки Бишкека
0
Ostavite komentar.x
()
x