LESKOVAC

          Da roditeljska ljubav ne poznaje niti priznaje nikakve pa ni državne granice  može nam kao primer poslužiti  palata koju u Leskovcu građani znaju kao ČONINA KUĆA, a istoričarski notari  u „službene knjige“ upisali  kao - PALATA SOTIRA ILIĆA!

O ovoj prelepoj građevini u centru Leskovca je dosta pisano, više informativno, i najvećim delom autori se bave njenom arhitekturom, zanemarujući pri tom činjenicu da i porodične građevine imaju „svoju dušu“ i svoje priče od nastajanja do toga kako se u njima živelo i kako istrajavaju kroz vreme zavisno, naravno, i od odnosa onih koji žive u njima. I upravo to – traganje za dušom i onome šta nam ova palata želi da ispriča o sebi i onima koji su je izgradili – polazište je sjajne studije Irine Nešić, objavljene u „Leskovačkom zborniku’’ 2003. godine.
Ne može se izbeći ni utisak da je još kod prikupljanja građe za ovaj naučni rad kao i pri samom pisanju, autorka ove studije, ne bez razloga i usuđujem se da kažem – svakako opravdano, unela i dosta sopstvenot semtimenta, ali da to, ipak, nije prevladalo u naučnom pristupu i priči o Čoninoj kući. Rečju, istorija nije samo ono što možemo naći u zapisima već i u ono što je narod upamtio i dao mu svoj pečat u sećanjima. U ovom konkretnom slučaju, po mom mišljenju – čak i važnije od samih ogolelih, suvoparnih zapisa. Ovde, osim toga, treba pomenuti da je i sama Irina Nešić iz Leskovca i to direktni potomak čuvenog Neške Mitrovića, jednog od najznačajnih vođa u oslobađanju Leskovca od Turaka 11. decembra 1877. godine. Irina Nešić je završila Filološki fakultet u Beogradu, master je i radi u biblioteci Patrijaršije u Beogradu.

Dakle, šta to ima da nam o sebi ispriča Čonina kuća podignuta na samom na kraju ulice Vojvode Bojovića i mogla da se vidi još od Spomenika?
U vreme snažnog privrednog razvoja između dva svetska rata u Lekovcu su podignute mnoge palate, ali samo za građevinu poznatu kao Plata sotira Ilića Mumdžije – leskovčani kažu da je podignuta s ljubavlju oca i majke koji su svoju jedinicu ćerku udali u Leskovcu za Sotira Ilića Mumdžiju.
Priča o ovoj prekrasnoj i, kako je to Irina Nešić zapisala „reprezentativnoj građevini“ koju su „oslobodici“ posle Drugog svetskog rata, zidajući stambene zgrade nalik na kutije šibica, gurnuli iza tih zgrada kraj kontejnera, kao da su je metlom pomeli pod tepih i tako prolaznicima uskratili mogućnost da se susreću s njom i dive se njenoj lepoti – ta priča počinje još pre Prvog svetskog rata.
U tekstu pod naslovom „Palata Sotira Ilića u Leskovcu“ Irina Nešić kaže: „… Glavni investitor izgradnje bio je bugarski industrijalac Manoil Ilijev, tast Sotira Ilića. Bugarski industrijalac Manoil Ilijev je ubrzo posle udaje svoje ćerke Gane Ilijeve za Sotira Ilića prodao svoje imanje u Bugarskoj i nastanio se sa svojom suprugom Čonom u Leskovcu, gde je i sahranjen na Svetoilijskom groblju. Po usmenom kazivanju naslednice Sotira Ilića, gospođe Brane Dimitrijević, angažovani izvođači radova su takođe bili iz Bugarske, a sva dekorativna plastika i delovi ograde su stigli upakovani, u drvenim sanducima, iz Sofije… Za projektanta, zet Manoila Ilijeva Sotir Ilić angažovao je arhitektu Svetozara Jovanoviaća, starijeg… zgrada je podignuta 1911. godine u duhu akademizma.. .’’ A nije nepoznato ni to da se u Leskovcu, pri pominjanju ove palate, s ponosom podsećalo da su jednom prilikom tu konačili i knez Pavle sa suprugom kneginjom Olgom.
Ovu, bez sumnje jednu od najlepših palata u Leskovca, ili Čoninu kuću, u Novoj ulici, kako su je zvali u Leskovcu ( danas ulica Radoja Domanovića ) dobila je naziv po Čoni Ilijevoj, supruzi Manoila Ilijeva, koja je za vreme Prvog svetskog rata ostala u kući i pomagala građanima Leskovca, uprkos svom bugarskom poreklu… Sotir Ilić, sin Koste Ilića Mumdžije iz Vlasotinca, koga je Feliks Kanic nazvao „Vlasotinački krez’’ rodio se 8. novembra 1873. u Vlasotincu. Za svoj rad odlikovan je ordenom svetog Save petog, četvrtog i trećeg stepena. Umro je 9. aprila 1935. u Beogradu..’’
Sotir i njegova supruga Gana, jedinica Manoila Ilijeva i Čone, na žalost, nisu imali decu i usvojili su Branu, dete Sotirove rođake iz Vlasotinca. Brana se udala za Miloša Dimitrijevića Smejuriju.
Ono što se iza Drugog svetskog rata dogodilo sa ovom palatom vezano je za bahato ponašanje „oslobodioca“. U već pomenutoj studiji Irina Nešić posebno ukazuje i na „jedno od megalomanskih rešenja u Leskovcu, poznato kao „Severni blok“, čija je gradnja počela krajem pedesetih godina, marginalizovalo je postojeću vrednost ovog grada – Palatu Sotira Ilića. Naslednici Sotira Ilića su se ubrzo posle početka izgradnje Severnog bloka odselili, nakon što su doživeli oduzimanje celokupne porodične imovine i ponude da se postojeća kuća sruši i sagradi ista, samo na drugom mestu ili da se napravi prolaz u obliku tunela. Kuća je dobijala nove stanare, a nehumani ambijent je sve više gušio njenu nekadašnju lepotu…“
Naslednici su se, očito pod pritiskom i maltretirani od „oslobodioca“, odselili iz Leskovca, ali sećanja i priča o kući i onima koji su je podigli je ostala.
I tako je palata Sotira Ilića, u čiju su izgradnju bugarski industrijalac Manoilo i Čona uložili sve ono što su dobili od prodaje fabrike i ostalog imanja u Bugarskoj u znak ljubavi prema svojoj jedinici ćerki Gani, a i da bi živeli s njom u Leskovcu, kada se Brana udala za Miloša Dimitrijevića Smejuriju postala – Smejurijska palata.
Kuća je proglašena spomenikom kulture i pod zaštitom je Zavoda za zaštitu spomenika kulture.. U njoj je danas klinika „Novi život“….

   Bugarski industrijalac Manoilo Ilijev je rođen 1843.  umro je  20.marta 1913. i sahranjen na Svetoilijskom groblju. Na spomeniku je uklesano da spomenik podižu supruga Čona i ćerka Gana.
    Ove fotografioje načinio je Dragan Dunđerović. Možda je  slučajnost, a možda  i tu „slučajnost“ možemo svrstati u ono da ni slučajnost nije slučajna i setiti se da su u Čoninoj kući jednom prenoćili knez Pavle i kneginja Olga koja je, kako je to zapisala Irina nešić, po kazivanju Brane Dimitrijević, naslednice Čonine kuće, vodila poreklo iz čuvene porodice Dunđerski. Takođe ne treba smetnuti s uma da je u Niškoj ulici u Leskovcu najlepša građevina - Dunđerska palata. 

Piše: Sava Dimitrijević