LESKOVAC-LJUBLJANA

Na adresu Regionalne informativne agencije JUGpress stiglo pismo iz Slovenije povodom teksta o Franji Feldhameru koej u celini objavljujemo.

Poštovani,

Pročitao sam članak o jednoj divnoj osobi  gospodinu Franji  Feldhameru. Lepo  je, da se je neko setio tog   čoveka.
Kao učeniku  Tekstilne škole  u Leskovcu imao sam tu čast da  mi je profesor nemačkog jezika bio  g.Franjo   Feldhamer . Evo kako  sam ja doživljavao mog profesora.

U Osmogišnjoj školi učio sam francsuski jezik.Prelaz na nemački jezik je bio teži ali moralo se.
Profesor nas je oslovljavao  sa  sinko. »Ajde ti sinko da nam  kažeš to i to«.  itd. Moja  prva ocena kod profesora bila je  dvojka . Profesor mi je rekao, da ja neću tako nikada  naučiti   nemački   jezik . Elem , turska reč koja nam je ostala do danas je INAT,pogotovu ako je u pozitivnom smislu.

Ko, da ja ne mogu da naučim ?Proradio je INAT u meni.

Prvo  sam se upisao na večernji   kurs nemačkog jezika za starije  osobe   koji je bio u Leskovačkoj gimnaziji  . Profesor je sa odobravanjem sledio  mom učenju i za  vrlo kratko  vreme   sam ja  u školi   »odgovarao na tabli« .  Profesor  se je izrazio pohvalno za  moje  znanje nemačkog  jezika  i  dobio sam ocenu 5.Tako sam i dalje nastavio  do kraja mog školovanja  u Tekstilnoj školi.

Profesor  je bio je jako podentan , disciplinovan , zahtevan  do sebe i blag i kulturan ali zahtevan  do nas  đaka.

Profesor je   verovatno bio navezan na svoju majku i često nam je pričao kako ga je njegova majka terala  i bodrila  da uči pored ostalog i  violinu.

Jeste, profesor je pored  velike ljubavi  za fotografijom  imao još jedan vrlo važan  hobi , a to je da  svira violinu i da  stalno uči. Jednom priliko nam je pričao , da će uskoro završiti vanredno  fakultet  građevine  u  Beogradu. Putovao je vozom u Beograd i polagao ispite.

Profesor je  stanovao u jednoj kući do sadašnjeg  novog suda u Leskovcu ,to je preko puta  Gimnazije. Moj otac je povremeno odlazio u Tekstilnu školu , da se raspita  kako učim. Tako je upoznao i g.Vranju  Feldhamera.

Vreme je prolazilo , ja sam završio Tekstilnu školu i otišao na studije  u Ljubljanu. Kad god je profesor sreo mog  oca uvek je pitao  »Kako Dušan«.Otac je bio počašćen  i godilu mu je  , da je  prof. Feldhamer pričao o meni  kao  svom vrednom   učeniku.

Posle  završenog fakulteta  u Ljubljani  zaposlio sam se  u jednoj   velikoj  firmi u Nemačkoj.  Moje skromno znanje  nemačkog jezika mi je pomoglo, da sam se vrlo brzo uklopio . Opet je moj otac sreo u gradu  g.Felhamera i pohvalio se  da radim   kao inženjer  u Nemačkoj. Prema  pričanju oca , profesor je bio presrećan što  jedan njegov učenik , sada kao inženjer  radi  u Nemčkoj.

Zahvalan sam tom divnom čeveki, koji me je bodrio i podržavao da  učim i da se usavršavam . Zadržaću ga u lepoj  uspomeni.

S poštovanjem

Dušan  Petković