BEOGRAD

• Roman „Vakuum“ je Vaš prvi roman. Do sada ste pisali i objavljivali priče. Šta Vas je inspirisalo da napišete roman?

Ideja za roman pod naslovom „Vakuum“ javila se tokom studija. I tada je trebalo da govori o čoveku zaglavljenom u praznom prostoru, između biti i ne biti. Tokom vremena se sama priča menjala, različiti junaci su bili u vakuumu, menjali i pol i zanimanja, ali ništa od toga nije bilo napisano, sve je ostajalo samo na nivou ideje. Onda je u ideju niotkuda upao Džoni i tada je priča počela sama da se piše. Nekada je dovoljna samo jedna rečenica da bi priča najzad počela.

• Koliko dugo ste ga pisali?

Kao što rekoh, početna ideja je nastala jako davno, pre više od petnaest godina i strpljivo je čekala svoj trenutak. Samo pisanje je počelo pre pet.

• Koliko je knjiga „Vakuum“ autobiografska? Da li ste Vi Ana?

„Svi smo mi Ana“. To su reči jedne od prvih čitateljki romana i usudiću se da tu rečenicu obilato koristim. Dok pišemo, građu propuštamo kroz svoje filtere, kroz svoja iskustva i poglede na svet, a zatim to što je napisano čitalac propušta kroz svoje. Za mene je veliki kompliment to što čitalac uopšte i pomisli da sam ja Ana. To znači da je junakinja ubedljiva. Svi smo mi Ana (ili neki drugi junak ili junakinja) jer se poistovećujemo sa njom, ali i niko nije Ana, jer je ona, koliko god možda delovala stvarno – fiktivan lik.

• Koji elementi romana potiču iz Vašeg ličnog životnog iskustva?

Morali bismo se prvo pozabaviti time šta se podrazumeva pod iskustvom. Da li je to ono što se desi nama lično, ono u čemu smo akteri, ili sve ono što emocionalno doživimo, bilo da se tiče nas samih, ljudi iz našeg okruženja ili fiktivnih junaka? Pisac je u velikom problemu ako nema mašte i ako mu nedostaje sposobnosti da saoseća. Znam da je čitaocima zanimljivo da pisca povezuju sa glavnim junakom, ali bojim se da bi se u mom slučaju razočarali. Ani sam ustupila svoje obrazovanje i neka svoja razmišljanja i iskustva, ali sam joj dodala i mnogo toga što ja ne posedujem. Završile smo isti fakultet, bavimo se sličnim poslovima, obe smo odrasle u malom mestu, studirale u Beogradu i vratile se u zavičaj, i tu otprilike svaka sličnost prestaje. Međutim, pišući ovaj roman, i sama sam u jednom trenutku poverovala da Džoni zaista postoji na ovom svetu i da ja odlazim u tu kafanu, koja takođe ne postoji zaista, da slušam njegove priče. Mislim da zbog toga, zbog mog poistovećivanja sa fikcijom čitaoci pomišljaju da je knjiga autobiografska. Ja time ne mogu i ne smem biti nezadovoljna.

• Tok romana obeležen je suočavanjem sa unutrašnjim sunovratima, toksičnim odnosima i neostvarenim ciljevima u društvu u kome je vrednosni sistem, da tako kažemo, uzdrman i ne pogoduje ličnom rastu. Da li je to generacijski problem, problem srpske sredine ili problem žene u savremenom društvu?

Sve to i još mnogo toga. Naše društvo, naša civilizacija u celini, učinili su da život postane neverovatno složen, pa smo se udaljili od svega suštinski važnog. Ovo što ste nabrojali svakako dodatno sve otežava. Ipak, suočavanje sa unutrašnjim sunovratima, toksičnim odnosima i neostvarenim ciljevima nije obeležje ni generacije, ni pola, ni zemlje u kojoj živimo, ono je univerzalno ljudsko. Možemo se osećati izgubljeno i u najsavršenijem društvu i sa svim ostvarenim ciljevima.

• Koji biste savet dali osobi koja se nalazi u takvom “vakuumu”?

Ne mislim za sebe da sam dobar savetodavac i da imam neko univerzalno rešenje. To svako sam za sebe mora pronaći. Ja ću samo dodati jednu istinu: izlazak iz vakuuma najčešće nije trajan. Treba biti spreman da se mora iznova izlaziti. Sa druge strane, ni boravak u vakuumu nije nužno loš. U njemu mogu nastati najdivnije ideje i promene.

• Živite u malom mestu, a školovali ste se u Požarevcu i Beogradu. Možete li da uporedite te sredine u pogledu kvaliteta života? Zašto ste se odlučili za život u Rabrovu i rad u Kučevu?

Zvučaće kao kliše, ali istina je: svako mesto ima svojih prednosti i mana. Zavisi šta tražite, šta vam je potrebno. Naravno da su veliki gradovi u prednosti što se tiče sadržaja, pre svega kulturnih i zabavnih. Beograd je u tome neprikosnoven. Ipak, zabluda je da u manjim mestima takvi sadržaji ne postoje. Postoje, samo su manje zapaženi i uglavnom ih pokreću poletni pojedinci. O boljem kvalitetu vazduha, hrane i većem broju parking mesta neću ni govoriti, ali nekome je to važno, nekome ne. Meni je zaista svejedno gde živim, a i gde radim, uvek ću stvoriti sebi život po svojoj meri. Odgovor na poslednje pitanje: zašto sam se odlučila na život u Rabrovu i rad u Kučevu, glasi: nisam ja to odlučila u pravom smislu te reči. Nisam sedela jednog dana, pila kafu i rekla sebi – e, hajde da živim u Rabrovu i radim u Kučevu. Verovatno na tako nešto nikada ne bih ni pomislila da mi nije bilo ponuđeno, pa sam ponudu prihvatila, iako ama baš nikakve veze sa tim delom Braničevskog okruga nisam imala. Sada sam ga učinila svojim. Volim taj osećaj, da su sva mesta u kojima sam živela, u kojima žive dragi ljudi ili gde mi je bilo prijatno – moja. Moj je Beograd, moj je Požarevac, moji su Crljenac i Malo Crniće, moji su Rabrovo i Kučevo, pa i Petrovac, Golubac i Veliko Gradište, ali moji su i Valjevo, Kragujevac i Novi Sad, Atina i Barselona. Svet je mali i može ceo biti naš, ako ga volimo.

• Koliko je teško objaviti prvu knjigu? Kako je izgledao put romana „Vakuum“ iz Vašeg kompjutera do polica knjižara Vulkan?

Nije svaki deo procesa podjednako težak. Za mene su postojale dve prepreke. Prva je bila ta što jako dugo nisam mogla sebi da dozvolim da knjigu i napišem. Pisanje se odvijalo sa prekidima, brisanjima, preradama, odbacivanjima, sumnjama. Ali kada sam shvatila da JA želim da tu knjigu pročitam, ali da zato moram prvo da je napišem, išlo je lakše. Druga prepreka je bila ta što sam se bojala da knjigu neće želeti niko drugi da pročita. Zato dugo nisam ni tražila izdavača, tražila sam podršku i ohrabrenje od prijatelja, što sam i dobila. Da me nisu združeno nagovorili da te svoje strahove prevaziđem, verovatno bi „Vakuum“ još uvek čamio u kompjuteru. Kada je rukopis prihvaćen, sve je išlo mnogo lakše, pre svega zahvaljujući tome što sam imala sjajnu urednicu, sa kojom sam se dobro razumela.

• Kažu da je pisanje zahteva celodnevni angažman. Imate porodicu, ćerku od tri godine i posao. Kad, gde i kako nalazite vremena da se posvetite pisanju knjige?

Ne nalazim ga. Ja ga doslovce otimam od svega toga što ste nabrojali da to vreme popunjava. Nemam luksuz dokolice. Zbog toga otimam vreme za pisanje od drugih važnih stvari. Na poslu ne idem na pauzu ili radim i popodne da bih mogla malo da pišem. Ostajem budna do kasno uveče. Odričem se vremena sa porodicom. To jeste velika žrtva, ali to onda znači da mi je dovoljno važno. Nisam sigurna da bih pisala bolje kad bih imala ceo dan za to. Oduvek sam bila produktivnija pod pritiskom. Možda ću s vremenom naučiti da u tom smislu budem zdravija.

• Kada biste knjigu „Vakuum“ posmatrali kao čitalac, kako biste je nekome preporučili za čitanje – zašto bi, recimo Vaša prijateljica ili prijatelj trebalo da je pročitaju?

Zato što sam sada već uverena da svi bolujemo od istih bolesti i da nas izjedaju slične ili iste sumnje i dileme, bez obzira na to gde živimo, čime se bavimo i koliko godina imamo.

• Završili ste Filološki fakultet, radite u biblioteci. Ceo život ste okruženi knjigama. Koliko su dostupnost knjiga i upućenost na stalno čitanje uticali da razvijete svoj talenat za pisanje?

Sigurno mnogo! Zaista sam odrasla okružena knjigama. Rano sam naučila da čitam i čitala sam sve što mi je dolazilo pod ruku, sve što je postojalo u našoj kućnoj biblioteci, bez obzira da li je bilo prilagođeno uzrastu. Onda je došla na red školska seoska biblioteka, koja je večito bila u fazi sređivanja, ali nikada nije bila sređena, i baš zato je bila poput nekog skrovitog muzejskog podruma, mesta na kome nećeš naći ono što tražiš, ali ćeš naći sve što ti treba i ne treba. Kasnije su na red došle sve ostale biblioteke, fakultet, a na kraju biblioteka u kojoj radim. Čitanje je, po mom mišljenju, ali i iskustvu, preduslov za pisanje.

• Da li trenutno nešto pišete? Spremate li drugi roman?

Trenutno me okupiraju drugi projekti, rad na uređivanju jednog časopisa, kulturni programi u biblioteci. Ipak, to ne znači da ne spremam drugi roman. Kao što je ideja o „Vakuumu“ strpljivo čekala, isto tako čekaju i mnoge druge ideje. Radujem se njihovom otelotvorenju.