LESKOVAC

 Pitanje ruralno-urbanog jaza u Srbiji decenijama se posmatralo kroz jednostavne crno-bele klišee: selo kao sinonim za težak fizički rad i zatvorenost, a grad kao jedini meka prilika, obrazovanja i društvenog života. Međutim, današnje generacije mladih, studenti koji balansiraju između korena u manjim sredinama i velikih univerzitetiskih centara, donose znatno nijansiraniju sliku.

Razgovori sa trojicom studenata, Pavlom Arsićem, Lukom Stevanovićem i Nikolom Momićem, otkrivaju kako se promenila dinamika odrastanja na selu, gde leže stvarne prednosti manje zajednice, a šta su nepremostive prepreke zbog kojih mladi i dalje biraju grad.

Radne navike i snalažljivost: Mit ili realnost?

Decenijama postoji uverenje da su deca sa sela radnija, disciplinovanija i snalažljivija od svojih vršnjaka iz grada. Mladi sagovornici Regionalne informativne agencije JUGpress potvrdjuju da ta predrasuda postoji, ali ističu da se njena priča u 21. veku značajno promenila.

Pavle Arsić (20), student Građevinskog fakulteta koji dolazi iz Vučja, smatra da razlika u radnim navikama više nije drastična kao nekada:

„Moje mišljenje je da deca iz sela imaju neke bolje radne navike u odnosu na decu iz grada, ali ne sad neke značajne kao što je možda nekad bilo. Roditelji i njihovi poslovi su se prebacili u grad i samim tim većina ne ostaje toliko na selu da radi poljoprivredu. Danas se te radne navike uglavnom svode na pomoć oko kućnih poslova, što nije mnogo specijalno različito u odnosu na grad.”

S druge strane, student Luka Stevanović naglašava da rad na selu daje specifičnu fleksibilnost i prilagodljivost koja kasnije pomaže u životu:

„Ključne veštine dece na selu su to što su snalažljivija i lakše mogu da se uklope u društvo. Navikli su da rade razne mini-poslove, poput delatnosti u poljoprivredi ili voćarstvu. Zbog toga su veoma prilagodljivi i to im je velika prednost jer od malih nogu stiču radnu naviku.”

Iz gradske perspektive, Nikola Momić (19), rođeni Leskovčanin koji trenutno studira u Beogradu, ističe da predrasuda o radnijoj deci sa sela uglavnom živi među starijim generacijama:

„Definitivno postoji ta predrasuda, pogotovo među starijima. Međutim, gledajući moje vršnjake, smatram da je to više do kućnog vaspitanja i okruženja. To nema mnogo veze s tim odakle su deca. Ipak, deca sa sela su kroz odrastanje stekla neka iskustva koja deca iz grada nisu i možda nikada neće, a svako iskustvo je korisno za upotpunjavanje ličnosti.”

Obrazovanje i vannastavne aktivnosti: Nepremostivi jaz

Kada je reč o obrazovanju i dodatnim sadržajima poput sporta, jezika i umetnosti, sagovornici su jednodušni: selo nudi prirodu, ali grad nudi sistemske prilike.

Arsić upozorava na sistemski problem obrazovne infrastrukture u ruralnim sredinama:

„Problem obrazovanja na selu je u tome što ono mnogo zaostaje u odnosu na grad. Da bi se vršnjaci iz grada i sela izjednačili, dete sa sela mora da dođe u grad. Mnoga sela nemaju ni osnovnu školu, a većina ima samo do četvrtog ili osmog razreda. Što se tiče vannastavnih aktivnosti, prednost sela je jedino priroda i izleti, što u urbanoj sredini nije toliko zastupljeno.”

Luka Stevanović skreće pažnju i na razliku u ambicijama i širini vidika koja nastaje zbog dostupnosti sadržaja:

„Deca iz grada imaju širi pogled na svet jer se više bave vannastavnim aktivnostima, sportom, politikom i usmerena su ka visokom obrazovanju. Na selu mnoge mlađe ljude visoko obrazovanje i ne interesuje u toj meri jer nemaju toliki izbor sadržaja u svom okruženju.”

Momić potvrdjuje da grad pruža neuporedivo više opcija za lični razvoj:

„Najveća prednost odrastanja u gradu su vanškolske aktivnosti: sport, rekreacija, škole stranih jezika ili muzike. To su mogućnosti koje nudi veća sredina.”

Socijalizacija: Između bliskosti i ograničenog izbora

Zanimljivo je da svi sagovornici kao najveću vrlinu sela navode bliskost i socijalizaciju, mada ona nosi i svoje mač sa dve oštrice.

Pavle Arsić ističe da je kohezija među mladima na selu nešto što grad retko može da replikuje:

„Najveća prednost sela je socijalni život. To je malo okruženje gde svako svakog poznaje i svako hoće sa svakim da se druži. Od prvog do osmog razreda svi se znaju i svi su drugari. To je možda najveća prednost koju selo ima.”

Međutim, Luka Stevanović ukazuje i na drugu stranu te medalje, primoranost na uzak krug ljudi:

„Na selu moraš brzo da se uklopiš jer nemaš veliki krug ljudi. Ako se ne prilagodiš, ispadaš iz društva. Ja sam kao mlađi imao po jedno ili dvoje dece svog godišta sa kojima sam mogao da se družim, pa nemaš mogućnost da biraš da li ti ta osoba odgovara ili ne. U gradu društvo možeš da tražiš po drugim školama i kvartovima.”

Gde će odrastati buduće generacije?

Na pitanje gde bi voleli da odrastaju njihova deca, odgovori mladih oslikavaju pragmatičan balans između sigurnog detinjstva i borbe za budućnost.

Pavle Arsić predlaže kombinovani model – detinjstvo na selu, a mladost u gradu:

„Za svoje dete bih izabrao isto što sam i sam imao: da prvih 10-15 godina živi na selu zbog socijalizacije, društva i zdravog odnosa među ljudima. A onda, sa odrastanjem, da pređe u veću sredinu kako bi u zavisnosti od svojih želja moglo da juri svoje ciljeve.”

S druge strane, Luka Stevanović i Nikola Momić naginju gradu kao konačnom izboru za podizanje porodice.

„Iskreno bih za svoje dete izabrao grad, prvenstveno zbog šireg izbora društva i načina života, iako bih voleo da poprimi radne navike i disciplinu koju nosi seoska sredina”, iskren je Stevanović.

Momić zaključuje da je potraga za boljim prilika univerzalni trend koji spaja mladost i iz sela i iz manjih gradova:

„Izabrao bih grad jer pruža veće šanse i više mogućnosti da se čovek ostvari. Većina mojih vršnjaka, bilo da su odrasli u selu ili u manjem gradu, već je napustila svoje mesto odrastanja i otišla u veće centre kako bi ispunila svoje ciljeve.”

Život mladih na selu u Srbiji danas više nije izolovan od sveta kao nekada, ponajviše zahvaljujući tehnologiji i blizini gradskih centara, pokazuje i ovo naše mini istraživanje. Međutim, sistemski nedostatak infrastrukture, škola i kulturnih sadržaja i dalje primorava mlade da u adolescenciji napuštaju ruralne sredine. Iako selo i dalje uspeva da usadi specifičnu toplinu, bliskost i osnove radne discipline, grad ostaje nezaobilazna stanica za sve koji žele šire obrazovanje i karijerni napredak.

Veljko Kostadinović

Ova priča je jedna od 12 koje se realizuju u okviru aktivnosti koju sprovode Populacioni

fond Ujedinjenih nacija (UNFPA) i Fondacija Ana i Vlade Divac kroz Projekat „Mladi za

inkluziju, jednakost i poverenje” (Youth 4 Inclusion, Equality and Trust) u saradnji sa

Programom Ujedinjenih nacija za razvoj (UNDP), UNESCO i UN Women, a uz finansijsku

podršku Fonda za izgradnju mira generalnog sekretara Ujedinjenih nacija. Stavovi

izraženi u ovom tekstu  su stavovi autora/ki i ne predstavljaju

nužno stavove UNFPA, Ujedinjenih nacija niti bilo koje od pridruženih organizacija.