Iz štampe izašla nova knjiga leskovačkog novinar i pisca Save Dimitrijevića

LESKOVAC

Iz štampe je zašla nova knjiga leskovačkog novinar i pisca, najvećeg hroničara ovog grada, Save Dimitrijevića pod nazivom “Pre života i posle smrti”.

Dimitrijević je dugogodišnji saradnik Regionalne informativne agencije JUGpress i redovni autor na stranicama nedeljnika Nova Naša reč.

Knjigu je izdao Festival knjizevnosti THINK TANK TOWN leskovački pisac Saša Stojanović o Savi i knjizi zapisuje sledeće

UMESTO PREDGOVORA
ili
RAZVOJNI PUT SAVE DIMITRIJEVIĆA

Živa legenda leskovačke publicistike i najpedantniji hroničar starog Leskovca, Sava Dimitrijević, knjigom „PRE ŽIVOTA I POSLE SMRTI“ predstavlja nam se i kao talentovani romansijer. Duhom najmlađi autor srpske književne scene nije želeo da pobegne od istinitih likova i njihovih još istinitijih sudbina – a i zašto bi, toj istoj istini za volju? – ali ih između korica ove knjige ovog puta maestralno uvija u do sada samo naslućenu moć raskošne naracije. I dalje oslonjen na dobro proverenu faktografiju (uz večito pitanje da li je ljudsko pamćenje uopšte pouzdan dokaz bilo čega), uspešno izbegavajući „analfabetizam predikata“, kako tvrdi Česlav Miloš, i rasplamsavajući kortasarovsku „lomaču glagola“, pisac hrabro uskače u kožu „pričopričača“ koja mu jedina ne može biti tesna.

Ali, šta je to što ovu knjigu posebno izdvaja od drugih dela Save Dimitrijevića? Jezik, pre svega,dame i gospodo, taj vrhovni gospodar svih dogovora i nesporazuma tokom našeg kratkog prisustva na svetu koji tako slobodno nazivamo „ovim“; autor knjiga pisanih na leskovačkom dijalektu – da, znam šta je „timočko – prizrensko“, ali me pet vekova porodičnog lokalpatriotizma gura u „grešku“ – dakle, Sava The Great ovog puta ukazuje se pisanijem na čistom srpskom književnom jeziku. Iznenađenje? Možda za one koji ne poznaju erudiciju narečenog gospodina, nikako za ove koji dobro znaju amplitude širokog opusa autorovih interesovanja i sposobnosti.
Ruku na srce, razlozi za „osnovanu sumnju“ i te kako postoje; naime, čarobna melodija malomančesterskog jezika – eto, penjemo se i na više nivoe – uporno je i sistematski banalizovana pseudotelevizijskim i kvaziteatralnim vulgarizacijama sračunatim da izazovu primitivno zacenjivanje od smeha širokih narodnih masa – kao da tetatar oduvek nije čisti elitizam – ispred malih ekrana toaletoidnih televizija i u stolicama pozorišnih tezgi diljem vukojebina omiljene nam domovine. I ne samo to; tamo gde su makar na trenutak prestajale direktne aluzije na penis i vaginu (stari, dobri kurac i zauvek obožavana pička, akademskim jezikom rečeno), počinjala je žestoka deformacija svega ostalog: od morfologije, fonetike i sintakse pa sve do – verovali ili ne – pravilnog dijalektološkog akcentovanja.
I, šta u ovoj delikatnoj situaciji čini Sava The Magic? Svestan da mudri ljudu pre svega znaju koliko ne znaju i gde su im granice – ima ih i pisac ovih redova, belive or not! – u pomoć oko pravilne upotrebe dijalekta priziva Nikolaja Timčenka, našeg zajedničkog komšiju i arbitra elegancije po pitanju osetljivih odnosa književnog i dijalekatskog, a koji sa velikim zadovoljstvom radi korekturu nekih Dimitrijevićevih uradaka. Da vidimo – rekli bi konobari iz starih leskovačkih kafana – šta smo imali? Autorov sočni talenat i dobro odležalu posvećenost, zatim Nikolajev dobro i pošteno pečeni autoritet i, takođe, posvećenost na duge, teške i trnovite staze; rečju, Savine knjige na leskovačkom nisu mogle da budu ništa drugo do strogi obrazac dijalekatskog izražavanja i jasan putokaz za sve nas koji smo se usudili da pišemo – makar neka od naših dela – na samo dva padeža. Uz nesebičnu pomoća, istine radi, raskošnog vatrometa predloga što prebojavaju, razgorevaju, iz mrtvih vade i novozavetno oživljavaju tu preko potrebnu preciznost literarnog izraza.

Ukoliko neko od učenih mrsomuda (i mrsomudinica, da ne grešim odveć grešnu dušu) misli da preterujem, treba samo da se usudi da na književnom jeziku napiše „daj pet jabuke na pet deteta“ a da to ne bude grubo do neprepoznatljivosti, rogobatno do nerazumevanja i ne grebe uvo kao pokvarena gramofonska igla na „Toski 20“. Ili, da mi – evo još jednog rebusa za čistunce ladomude, ovpg puta bez femininuma – objasni koja je prednost književnog jezika kada „dolazim sa Ivanom“ može da označava oba pola najavljenog gosta, dok na čistom leskovačkom glasi „dolazim sa Ivana“ (za vlasnika testisa) ili „sa Ivanu“ (za lepši pol)? E, ove odgovore dobro zna Sava Dimitrijević: i mane – od skrivenih do očiglednih – i komparativne prednosti; Scile i Haribde izbegava bez voska u ušima, ali ne beži od umilnog zova sirena sa dijalekatske obale. One obale – terra nova na vidiku? – koja još uvek vapi da bude pomno i s ljubavlju istražena.
U svetlu svega ovoga – minuli rad možda jeste zvanično ukinut, ali ga prava umetnost nikada ne zaboravlja – roman „Pre života i posle smrti“ predstavlja delo svestranog autora koji – prirodno? privremeno? – zapostavlja omiljeni mu dijalekat, ne bi li nam pokazao i dokazao da vladanje leskovačkim jezikom podrazumeva pre svega suvereno vladanje pripovedanjem na književnom jeziku; „tamo gde prestaju pravopis i gramatika, tu počinje umetnost“, reče neko pametniji, a S. Dimitrijević ide obrnutim smerom: posle dokazivanja u poigravanju „neeuklidskim“ oblicima jezika, sada dokazuje da da ume da se igra i u prostoru omeđenom nešto strožim pravilima. Možda je ovaj rukopis „izgubio“ nešto od sinkopiranog ritma leskovačkog govora i brutalne sočnosti pojedinih izraza, ali je ovo delo zato dobilo još čvršću strukturu narativa u okviru jezika kome svi mi – sa većim ili manjim oduševljenjem – zdušno pripadamo.
Gde je nekada opijala raskošna muzika dirigovana samo nominativom i postpozitivom, sada dirigentsku palicu preuzima septarhija svih padeža. Onde gde je stolovala prividna anarhija samo apostrofiranog, sada maršira čvrsta i dosledna kompozicija. U prostoru, brzinom govora omeđenem, sa samo dva akcenta sada se široko baškare sva četvorica jezičkih „tirana“, pretvarajući prividnu kakofoniju u ništa manje prividnu harmoniju; da nije tako, jezik bi bio surova mašina hladne lepote. Tamo gde su nekada tron zaposedali malomančesterski nadimci i događaji, sada caruje magija dobrog, starog, književnog pripovedanja.
U stvari, objašnjenje je mnogo jednostavnije. Onaj ko ne ume da ispriča toplu i potresnu priču koja će čitaoca harmonikaški razvući od smeha do suza, taj neka piše blurbove i predgovore za dobre knjige poput ove.

SAŠA STOJANOVIĆ

Prati
Obavesti me o
guest

0 Komentara
Inline Feedbacks
Prikaži sve komentare