VLASOTINCE

(Nova Naša reč)

Nebojša Ilić Ilke rođen u Vlasotincu 1969. Kao snimatelj lokalne televizije karijeru započeo 1994. godine, a krajem 2005. godine stiče diplomu televizijskog i filmskog snimatelja. Od 2006. stalno zaposlen u Kulturnom centru Vlasotince. Snima i montira sve važne događaje u opštini i van nje. Za sebe kaže da je pre svega snimatelj pa onda sve ostalo… Kompletan je autor filmova koje stvara. Dobitnik je Oktobarske nagrade grada Vlasotinca. Sa ponosom ističe da je deo tima (snimatelj) serijala „Slike života.“ Teško da bi iz cuga mogao da nabroji sve nagrade koje je dobio za svoje filmsko stvaralaštvo.

http://novanasarec.org.rs/index.php/2016/06/15/ilke-dokumentarni-film-kao-preokupacija/

 

Početak

2005. sam slučajno, srećno, sudbinski ili kako već dobio telefonski poziv u televiziji Rosulja u kojoj sam tada radio nekih deset godina. Gavrilo Azinović, naš južnjak iz okoline Lebana, osnivač prvog Festivala turističkog filma u Srbiji, je ponudio da u njegovoj organizaciji i saradnji sa Narodnim univerzitetom „Božidar Adžija“ u Beogradu edukuje radnike televizije. Oblast snimanje, montaža i novinarstvo. Ja sam pristao, otišao sam o svom trošku i učio i kameru i montažu i sve živo! Nekih 5-6 meseci sam imao sreće da slušam i montažerku Gordanu Zafranović, Marka Tisovca, Pepija Dautovca, istoričara filma, filmskog snimatelja Dimčeta Stojanovskog i gomilu drugih ljudi… Na kraju, kad smo polagali taj, nazovimo to ispit, da bismo dobili sertifikat i diplomu, Meri Bilić, sadašnja direktorka Politike, me je pitala kako ću ja, pošto se polaže kamera, montaža i novinarstvo, odnosno sve to odvojeno. Ja sam zamolio i probao da sam to uradim. Ubacio sam sva ona novinarska načela, vest, reportaža, anketa, intervju… Naslov je bio „Voleo sam sport, volim ga i danas“. Radi se o vlasotinačkoj sportskoj hali. Vest je bila da se krenulo sa izgradnjom i da se to gradi već deset godina, anketa pitam ljude što to stoji, što niko ništa ne radi, intervju zovem većnika, snimim ga, ali kamerom, bukvalno prvi kadar žablja perspektiva, da uđe u kadar, drugi sačekam ga u hali… Osnovni postulati snimateljski za informativu. Na kraju, pozovem mog prijatelja koji je onako, pozamašan što bi rekli, sa dugom kosom, opušak dogorele cigarete u ruci, košarkaška lopta i pustim ga da uđe u halu. Cela poenta priče je da objekat koji je trebalo da odbacuje mlade ljude od droge i alkohola, zbog ljudske nemarnosti postaje mesto gde ljudi piju alkohol i drogiraju se.

To je toj komisiji bilo toliko impresivno, pitali su me da li sam se ikad bavio filmom, jer su 90 % tih kadrova bili u stvari filmski rezovi. Dali su mi još jedan zadatak, da nešto po svom nahođenju uradim u tri minuta. Tako je nastao moj, takoreći, prvi film, odnosno video zapis, nastao u manastiru Lipovac.

Festivali, nagrade, filmovi

U principu svake godine uradim po jedan film, ali se u početku, odnosno 2005/6/7 nisam pojavljivao na festivalima. Tek kad sam upoznao Batu iz Vučja (Bratislav Anđelković, umetnik, uposlenik Doma kulture Vučje, prim. I.S.) nastaje prekratnica i u životu i u svemu što radim. Nekako u to vreme, 2006., počeo sam da radim kao snimatelj saradnik u Kulturnom centru Vlasotince, oni su došli s nekim svojim programom u naš muzej, neki ljudi su me upoznali s njim, došlo je do zajedničke saradnje dva kulturna centra… Bata me je zamolio da ja snimim nešto o njemu, kako on ne bi morao ubuduće da, kad treba negde da nešto postavi, da objašnjava iznova ljudima ko je, odakle je, šta radi… I tako je nastao „Kamen drevnog snevača 1“. Dao mi je tekst Dušana Milovanovića, a kad sam video njegove radove i šta je sve uradio, za mene je to prosto bilo proviđenje! I Bati sam jednom rekao da ni on nije svestan šta je sve uradio, ali i da to retko ko primećuje. Kroz njegovu priču sam rekao da je umetnost jedina društvena sfera koja ne deli ljude ni po verskoj, nacionalnoj ili kojoj već pripadnosti. Tu ili jesi ili nisi umetnik. Taj film je dobio nekoliko nagrada i otvorio mi oči da ja mogu da radim i ozbiljnije stvari. Sebi zameram što film nismo više promovisali, slali čitave 2009. na razne festivale, nego smo odmah počeli realizaciju drugog dela. Opet, taj „Kamen drevnog snevača 2“ je moj najozbiljniji film, jer sam dobio i podršku Miistarstva kulture. Nije to bila neka suma, oko 1000 evra, ali za mene su to bile ozbiljne pare, kupio sam kompjuter. Za taj film sam dobio 13-14 međunarodnih nagrada, a u ministarstvo sam otišao posle devete i video sam spisak ko je koliko para dobio u toj godini. Ja nisam bio na dnu, nego me prosto nisu ni registrovali (smeh). Poređenja radi, te godine je bio snimljen film „Sveti Georgije ubiva aždahu“ i dobio par miliona evra…

Dva moja filma stoje na sajtu SANU, što mi je posebno drago.

Šta je bitno za film

Ključ dokumentarnog filma je u ideji, u priči. Tu nije presudna tehnologija, nego tema. Pričajući priču o smislu ljudskog života predstavio sam traganje Batino za mesto na kome će da oslika svoju sliku i ostavi trag po kome će ga pamtiti, pa smo u filmu prikazali i najznačajnije potencijale juga Srbije, kao što su Sijarinska banja, Justinijana Prima, Đavolja varoš, Jašunjski manastir… Vođeni prstom sudbine našli smo stenu za koju sam odmah rekao Bati da mora da je oslika! Svi putevi do Skobaljić grada vode pored te stene. Sa koje god strane da ideš, moraš da je prođeš. Bata je tu oslikao svece i krsne slave ljudi iz okolnih sela. Tu sad ljudi dolaze, pale sveće, čak je i crkva osveštala te ikone. To je postao turistički brend.

Iz želje da uradim nešto za jug Srbije nastao je film o Vlasinskom jezeru. Svi znamo za ona ploveća ostrva i za biljku mesožderku, rosulju, koja tamo raste. Da smo pametniji mi bi od toga napravili brend, jer moji prijatelji koji se bave turističkim filmom bi ne znam koliko platili da mogu da odu i da snime tu biljku. Ja sam uspeo da je snimim, čak i dva mrava koja su tu… ono, zakon jačeg, neko mora da opstane. Ja sam to uspeo da snimim najobičnijom kamerom, biljku koja malo veća od nokta i te mrave…. Kažu mi da ti sama priroda dozvoljava da to radiš! Moje kolege misle da sam imao gomilu ljude iza sebe, šatore, da smo se ukampovali tamo i čekali…

Do skoro ljudi nisu ni znali da je Vlasotince imalo čoveka koji je ostavio nešto neprocenjivo, pravio mape, slikao, ubeležio svaku nošnju gde je našao od juga Srbije, Makedonije do Kosova i Metohije… Govorim o Hristiforu Crniloviću, koji je prvu samostalnu izložbu imao tri godine posle svoje smrti, a završio je jednu od najprestižnijih likovnih akademija, onu u Berlinu. Film jeste biografska priča, ali je poenta u životu posle smrti…

Vlasotince je pre nekoliko godina bilo domaćin državnog prvenstva u peraglajdingu. Napravio sam klasični promotovni film gde sam promovisao Vlasotince, a da u filmu nema ni jednog kadra koji prikazuje Vlasotince. Zašto? Svaki mali grad kao mali grad, ulice, arhitektura… Drugi, važniji razlog, da bi slikao grad trebaju ti kamere visoke rezolucije, kranovi, farovi, sve to košta… Pošto se sve radi štapom i kanapom, kroz priču od 12 minuta hteo sam da zaintrigiram ljude da dođu da vide grad, a da ga nisu videli u filmu. Pustio sam jednu Poljakinju da kaže kako je grad fenomenalan, Nemca koji kaže da je diskoteka haos… Reditelj Nikola Lorencin mi je rekao da sam ga kroz priču filma ubedio da dođe i vidi to moje Vlasotince upravo zato što ga nije ni video u filmu…

Da bi parirao svetskim produkcijama u oblasti turističkog i ekološkog filma moraš da imaš ideju i temu. U tehnologiji i produkciji ni u ludilu ne možemo da se merimo, ali po idejama još kako možemo. To pokazuju nagrade koje osvajamo.

Lični utisci…

Imao sam sreću da, iako su me dvaput zvali, nisam otišao devedesetih u rat. Taman nas skupe, onda se desi da nešto potpišu, neki Vens-Ovenov ili Karingtonov plan, pa nas raspuste. Tako ja nisam imao prilike da pucam u nekoga. Zato sad mogu sa velikim zadovoljstvom da idem i u Hrvatsku i u Sarajevo, a da ne moram da objašnjavam neke stvari… Lepo je kad odeš negde i vidiš, na primer, na video bimu piše „Nebeska igra“, Vlasotince, Srbija. To je, valjda, i svrha svega ovoga što radim. Non stop pominjem i Batu Anđelkovića, jer je neverovatno pozitivan čovek i daje mi snagu da sve ovo i dalje radim. Potrebno je veliko odricanje, te parice koje dođu neretko jedva pokriju troškove…

Opet, imam podršku opštine Vlasotince. Iako se ovde svako malo promeni vladajuća struktura i koalicija, izgleda da sam ja jedini čovek sa kojim svi vrlo brzo nađu zajednički jezik i model da pomognu. Izvan politike sam i čak mi i govore da ostane tako, da se ne mešam u rad političkih organizacija, a da će oni i dalje pomagati. Firma gde radim mi daje potpuno odrešene ruke, iako je to ipak javna ustanova, postoje neke radne obaveze kako za sve, tako i za mene… Pored toga, sa Predškolskom ustanovom „Milka Dimanić“ sarađujem već desetak godina, onda firma „Fiorentino“ koja mi je omogućila par odlazaka u Italiju, pa „Jugprom“ iz Belog Potoka, Udruženje Vlasotinčana u Beogradu… Svima sam neizmerno zahvalan za podršku, to jeste njima, možda, nešto malo, ali meni znači i kad, npr. mi daju bon da sipam gorivo… Ovo što radim nije profitabilno, ali je ipak značajno, neko iz male sredine je uradio sve ove stvari za koje je dobio mnoge nagrade…

Planovi…

Radim u Kulturnom centru u Vlasotincu kao snimatelj i posao mi je da snimam sva dešavanja. Iz svega toga izađe neka priča. Sad ću da radim Bogojavljenski krst, gde imam klinca koji je sa godinu dana počeo da pliva, sada već ima deset godina. Pritom se zove Kristijan, što će reći da u svom imenu ima KRST, odnosno KRiSTijan, što opet daje neku simboliku…

Već u realizaciji mi je i jedan kratki film, čak će malo da bude i igrani film, „Budimo ljudi“. Govori o patrijarhu Pavlu i ponosan sam na ekipu koja će da radi sa mnom na ralizaciji. Jovan Janjić mi je dao oba romana o patrijarhu Pavlu i dozvolio da koristim sve što mi odatle treba, takođe Adam Puslojić, umetnički direktor Udruženja književnika Srbije, je u radio Beogradu čitao pesmu koja je inače išla kad su patrijarha sahranjivali, „Nebo, za uspomenu“. Neša Galija je pristao da radi muziku do 12 minuta… I, naravno, Bata Anđelković… To neće da bude obična biografska kazivanja, jer će to RTS mnogo bolje da uradi. Ja ću da potenciram uticaj patrijarha Pavla na umetnike…

Planiram i treći deo „Kamen dnevnog snevača“. Bati sam rekao da to moramo da uradimo, pa makar više ništa ne uradio! Imam lepu poruku, on je u prvom delu istraživao sebe, pronalazio sebe, da li sam slikar, da li je ovo što slikam na kamenu dobro, šta sam ja… Drugi deo filma je jesam li uspeo, prepoznaju me ljudi, idem, tražim, već sam obeležen, znam… E, u trećem delu filma je jedno JESAM! Rekao sam mu da on jeste umetnik, veliki umetnik. Ako o njemu „Slobodna Dalmacija“ piše da je Split udostojio posetom najveći svetski minijaturista, onda neka i nego iz, npr. Lebana zna za to. Bata ima neverovatan dar. On je definicija umetnika. Svi slikaju patrijarha, ali svi pričaju o Batinim portretima! On ima moć da svojom umetnošću miri ljude!